Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2020

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Родно-верје у демоне

Са словенским неопаганизмом, тачније родноверјем (како се романтичарски назива), сусрео сам се пре неких десетак година, у време своје средње школе. Та, можемо слободно рећи идеологија, тек је узимала маха код нас. Иако нисам упао у клопку својих вршњака који су почели да се изјашњавају као родновери/пагани, сматрао сам сасвим легитимним неговање словенске митологије као део народног фолклора и наслеђа. У свему томе помагало је што група која је то промовисала, није била радикално окренута против православља и нашег „јеврејског Бога“, што обично није случај. Прилично неутемељен у својој вери, нисам схватао да се не може „служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), и да је граница од фолклора до служења мамону (демону) врло танка. Знам да би се сада сваки просечан поклоник родноверја (било религиозни или фолклорни) нашао увређеним и рекао да оно нема никакве везе са окултизмом, већ служењем својим прецима и (на)родним боговима, али замка и јесте у томе што се мамону може служити и свесно и несв…

Држи ум свој у паклу и не очајавај

Аскета у молитвеном стању сагледава ствари које за већину људи остају мистерија, али након тога суочен је са немогућношћу преношења ове тајне – преведено на разумљив језик, обично бива протумачено погрешно, па чак потпуно супротно од стране онога који слуша. Људски језик, његове речи и појмови ограничени су у могућности да пренесу и објасне унутарње стање једног човека другом. Неопходан услов за међусобно разумевање јесте узајамно или идентично искуство.

Како ме је свети Платон спасио депресије

У животу сваког човека појаве се периоди у којима му се чини да је све(т) против њега. Тако и они који су у Цркви, који верују у Господа и Његову промисао и деловање у нашем животу, у таквим периодима лако доживљавају падове. Тешко је касније схватити оно што осећамо у тим тренуцима, али када очајање, чамотиња, безнадежност обузму нашу душу, више не контролишемо себе. Демони тада преузимају конце наших живота, често нас наводећи на поступке због којих се касније дубоку кајемо, ако дочекамо шансу за покајање.

Снага је у заједници (Земља Живих)

Заједница Земља Живих прославила је 24. априла своју славу, Источни Петак. Овом приликом Заједницу су посетили свештеници, пресечен је колач и одржано је пар беседа које свима нама могу бити на духовну корист.

„Нећу те се одрећи“

Последња недеља Васкршњег поста, у којој се сећамо Христових страдања, током овогодишњег поста обележена је једном необичном и пре свега, тескобном атмосфером. Није то само она атмосфера туге у коју свако од нас упада сећајући се Христових страдања. Ова је, осим догађајима из Јерусалима од пре више од два века, обележена и трагедијом садашњег тренутка и стања у коме се свет налази. Немогуће је, и неприродно, са стране посматрати оно што се догађа. Немогуће је једном хришћанину да остане равнодушан на пуне болнице, полицијске часове, тешка стања и (и)рационалне страхове који разарају људе око нас. Немогуће је такође да остане нем на својеврсну забрану Васкршње Литургије, на чињеницу да ће у празним храмовима свештенику, уместо громогласног и радосног „Ваистину воскресе“, најрадоснију вест потврђивати два-три појца из певнице или пар људи који су успели да дођу на богослужење.

Пророштво оца Серафима Роуза

Осликавши тамну слику у којој је човечанство данас, отац Серафим је мудро предсказао шта се може очекивати од осамдесетих (и година које долазе прим. Смрт Свету), како ће то утицати на нас са духовне стране, и шта можемо учинити. Нагласио је три покрета: ширење комунизма у слободном свету, јачање источњачких религиозних идеја и духовне обмане, и буђење вере у Русији.

Насиље

Насиље... Своје унутрашње насиље манифестујемо споља. Тако малтретирамо слабије вршњаке током школовања. Тучемо, вређамо, саботирамо. Касније малтретирамо жене на улици. Добацујемо, оговарамо, узнемиравамо. Онда прелазимо на животиње. Луталице. Псе, мачке, голубове, мишеве. Све оне који не могу да нам врате. Методе су сличне. Жртве су увек исте. Само да су беспомоћне и слабије од нас. Касније то преносимо на сопствене породице. Жене и децу, ако их уопште имамо. Хранимо своју мржњу. И са њом умиремо. Одумиремо. Носимо је са собом и после своје смрти. Зашто? Неко би рекао недостатак љубави, васпитања, пажње. Ипак многи нису ништа од наведеног имали, па су израсли, дорасли у Људе. Са великим словом љ. Искључиво својим избором. Слободом коју нам је Бог дао.

Вера у епрувете - Монах Арсеније (Јовановић)

Вера у епрувете, асепсоле, детерџенте... Да ли нам је дошао крај?

Изгледа да присуствујемо најтежем паду вере код хришћана у целом свету, а и код нас Срба.

Свето причешће у доба Короне

Драга моја браћо и сестре,

наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда. Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету? Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Православна црква је изнад нације

Многи боготражитељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њеном локалном и националном предзнаку. Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква, шта тамо да тражи када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и слично. Исти проблем имају и млади у Србији, који се траже и желе да крену у цркву, поготово на територији Војводине где живи много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоличка а поготово Протестантска (са својих десетину фракција) намећу као право решење. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Заљубљен у Вечност

Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам …

Абортус (децоубиство)

Абортус или чедоморство (децоубиство) је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је то тако? Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех? Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да „планирају“ породицу. Мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као последица неверја и маловерја?

Црна Гора: Овим побеђуј!

Данас смо удостојени да будемо генерација која је сведок рађања чуда божијег (како се нашироко побуна у Црној Гори назива) и буђењу једне нације која „сном мртвијем спава“. Наредне редове, посветили бисмо догађајима који су обележили први месец борбе.