Вера, Нада, Љубав, три свеописујуће речи од којих је
љубав највећа. Јер Бог и јесте љубав. Због вештачких и магичних слика (противних светим иконама
прим. прир.) са којима се модерни апатични човек сусреће, веома је тешко
општити са Творцем. Он чак и не жели да чује реч Бог. А и када је чује, помисли на телевизију (савремено божанство)
и њене проповеднике. Данашње
антихришћанско доба испира човеков ум, јер то је оно што и сам Лукави жели. Ми
пак треба да будемо деца апокалипсе и
весници победе Христове над АнтиХристом. Страдање за Христа садржи сву
пуноту таквих врлина као што је чврста вера, непоколебљива храброст, смирење и
покајање. А иконе Божје су прозори Раја кроз које видимо Бога. Ова прича је
сведочанство како је Милост Божија, мени, недостојном слузи, отшкринула те
прозоре.
Живим у Портланду. Родом сам из Републике Српске а
пореклом са Kосова. У Бога сам веровао од малих ногу али сам крштен тек са
осамнаест, у цркви Светог Архиђакона Стефана у Милвокију. Пре него што смо
дошли у Портланд, обишли смо једну цркву у Лозници, где смо купили дивно
насликану икону Св. Ђорђа, нашег заштитника. Дошавши маја 2003. окачили смо је на зид нашег
првог стана. Ништа неуобичајено се није десило до 2008. године.
Годину дана раније, посетио сам оближњу грчку цркву Св.
Јована Претече у Бивертону. Била је среда, јул или август нисам сигуран, али
желео сам да купим икону и ставим у своју собу. Kупио сам икону Пресвете Мајке
Божје са Спаситељем у наручју у левој руци. Ишао сам у цркву редовно и код куће
се молио, али не стално. Те 2008. тренирајући у теретани повредио сам
тестикуларне мишиће до врха стомака. Добио сам тзв. Мореузове вене не могавши
да устанем из кревета. Бол је био ужасан. Kао да ме је неко пробадао ножем по 20
пута у исто време. Неколико пута сам падао у сан мислећи да ћу се раставити са
телом. Доктори нису знали шта да раде, давали су ми дупле дозе ибупрофена, али
ништа у вези моје болести и ужасног бола који сам осећао им није било јасно.
Узео сам икону Мајке Божје и сваки дан и ноћ плакао над
њом. Сузе су лиле низ њу а ја сам их брисао. „Мати моја Небеска чујеш ли моје молитве, да ли су узалудне?“,
завапио сам. „Господе, спасао си ме од
утвара безброј пута па зар сада када си ми најпотребнији да ме се одрекнеш?
Милостив буди према мени грешном.“ Много пута сам изговарао молитву Богородици,
молитву Господњу, молећи се у оближњој шуми, немајући ништа сем иконе натопљене
сузама, прислонивши је према грудима или стављајући главу на њу, клечећи до
касних сати. Помислио сам на све особе које сам икада повредио и молио се за
њих. Молио сам се за своје здравље и молио Богородицу да ме лиши болести и да
још неко време проведем на Земљи. После отприлике 6 месеци, после свих
молитава, бол је нестала!
Повредио сам се пред своју крсну славу Св. Ђорђа, 5. маја
2008. године а бол је нестала отприлике у новембру пред мој рођендан. Веома је
важно да напоменем да сам се молио за све који су ми на ум пали па чак сам
осећао жалост према Демонима и схватио на шта све Божје створење може да
спадне. Отприлике у децембру, осећао сам како благоугодан мирис излази из иконе
Пресвете Мајке Божје и мирисало је неовоземаљски, нешто попут дома освештаног
тамјаном. Мирис је потом убрзо нестао.
У фебруарy 2009. морали смо да се селимо у други стан.
Отац и мајка су преносили ствари. Када су се поново вратили назад у стари стан,
сав је мирисао попут тамјана. Икона Св. Ђорђа Победоносца која се налазила у
кухињи и икона Богомајке која се налазила у мојој соби су тако јако мирисале да
су се чак и купатила осећала неовоземаљским мирисом. Дошавши из школе око 4
после подне испричали су ми узбудљиво о томе. Слава Господу! Отишао сам да се
сâм уверим и осетио исти мирис који су описали.
Иконе сам даривао цркви Светог Архиђакона Стефана у
Милвокију како би сви могли да их целивају. Богородичина икона дуго је красила
олтар. И владика Максим ју је целивао а потом ју је отац Никола преместио у
угао цркве. Изнад ње није било кандило или било шта друго што би могло да капне
на икону. Неколико задњих недеља стајала је на истом месту и нисам ништа
примећивао све док данас после службе нисам отишао да је целивам и приметио да
је замироточила[1].
Ово је живи доказ да је Христос увек уз нас, чак и када
ми то не мислимо и да понекад допушта да пролазимо кроз муке и бол, да бисмо се
опаметили и устали из палости, јер није грех пасти већ не устати. Да Господ
помилује по великој милости Својој све оне који су се молили за мене. Оца
Николу, оце из манастира у Аризони, сестре из манастира Св. Јована Претече у
Голдендејлу и све оне који се моле за мене а и оне који ме мрзе и осуђују.
А. Ђ. / 5. јул 2009. године
Смрт Свету прилагодио са: www.manastir-lepavina.org
[1] Мироточење
представља једно од видљивих чуда у православљу. Поред мириса, на површини
икона или моштију светаца, појављује се течност која наликује сузама. Још једно
од сведочанстава пуноће Истине у православљу, јер остале хришћанске
деноминације или су одбациле иконе, или им не придају нарочит значај (напомена Смрт Свету).
Коментари
Постави коментар