СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан.

Већ неко време покушавам да себерем размишљања о нашој депресивној генерацији. Бригама, безнађу, духовној малаксалости који се неретко завршавају самоубиством. Сада сам, нажалост, добио и конкретан повод. Самоубиство Честера Бенингтона, вокала Линкин Парка, јесте упозорење пре свега младима да не поклекну и не изаберу „ шири пут “ . Данашњи човек не размишља да узрок узнемирености често лежи у њему самом . Па ипак идентификација самог проблема га неће решити. Већ борба  да се покренемо, урадимо оно што што је до нас, а да за оно што није положимо своје наде у Господа. С друге стране, када се сусретне мо са проблемима који су далеко тежи од нашег (довољно је да погледамо неку од емисија Квадратуре круга ), човек схвата да је излизана фраза  „само да смо здрави“ коју је толико пута чуо вечна истина. Постоје оправдане бриге,   али не и оправданост да себи стварамо стрес до граница пуцања за све што нам се деси – нису изашли резултати испита, касни п...

Сећам се једног прохладног мартовског дана, после доста пешачења пронашао сам манастир до кога сам желео да дођем. Током путовања било је доста напорно, нисам познавао пут, и пар пута ми се јавила жеља за одустајањем, која срећом није преовладала. Стигавши у манастир, уморан али испуњен, стајао сам у замраченој цркви окружен фрескама светитеља. Гледао сам око себе у лица мученика и подвижника, и једина мисао ми је била - како поред овакве војске на Небесима која стоји иза нас можемо некад да се осетимо усамљеним или немоћним?

Будући архиепископ Јован (Максимовић) се родио 1896. у једном селу у јужној Русији [1] . Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха. Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротонисан за епископа, наследника с ветих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.