СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

"Неко ко трага за истинском слободом и Љубављу, дубоко верујем и исповедам да мора да стигне до Бога." Овако данас говори отац Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији. На овај пут одлучио се у тренуцима када су сви то најмање очекивали, када је његов световни живот достизао свој врхунац. Перспективни глумац осваја две филмске награде, његов бенд "Канда, Коџа и Небојша" издаје први албум, сви предуслови за успешну каријеру се ређају, а он одлучује да остави све и посвети живот Богу. На овај начин шокирао је и културну јавност, али и велики број својих пријатеља, јер је последње што се у тим тешким годинама очекивало од човека који је прокрчио пут ка успеху да се из тога повуче.

Године 2006, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога. Како сам осећала незадовољство и празнину мислила сам да је у питању посао, па сам пожелела промену, и у том тренутку се у мом животу појавила особа Н.Н. са неким идејама али без новца. Видевши у томе могућност да се извучем из посла којим сам се бавила (трговачки путник-комерцијала), а и да помогнем особи Н.Н. да успе у томе што ради, поднесем захтев за дозвољен минус у банци који је одобрен у висини плате, и скоро целу плату још (између осталог и новац који је одвојен за режијске трошкове) ја позајмим тој особи уз договор са њом и још једном особом да ми се за месец дана то врати. По нашим тадашњим договорима то је све било могуће (иако не да није било могуће...

Гаврило се родио у земљи Грузији, која се налази близу Црнога мора и која се доскора налазила под тиранском влашћу богоборних комуниста. Оно што следи јесте кратак приказ прогона, које је монах Гаврило истрпео због Истине Божије. Тај прогон се збио у овом веку, у нашем времену.

Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени.