СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне принципе: Истину, доброту и правду. Но, сведоцимо смо супротног процеса лажне духовне реформације, у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ осведочи потребу за духовном реформом, религија добија функцију опијума који управо oглушује свест о потреби за реформом човековог срца и карактера. Новија социолошка истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално напустила комунистичку идеологију и постала религиозна. Али да је и даље задржала стару, ауторитарну, стаљинистичку свест, коју је имала за време комунизма. Она и сада тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима. Улогу коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио Свети Сава. Дежурни кривци за проблеме у

Године 1917. убиством царске руске породице Романов, на власт долази безбожничка идеологија бољшевизма. Многи Руси, спашавајући своје животе, убрзо су напустили своју отаџбину. Међу њима, велики број владика и свештеника уточиште је пронашао на територији Краљевине СХС, најпре залагањем витешког краља Александра I. Руска црквена емиграција схватала је да је немогуће одржати везе са Московском патријаршијом, која је нужно била под контролом нове власти, али да је исто тако било неопходно организовати богослужбени живот за хиљаде Руса у расејању. Предвођени митрополитом Антонијем (Храповицким), управо на територији југословенске краљевине, тачније у Сремским Карловцима, 1921. године оснива се Руска Загранична Црква, која се и именом одређује да она остаје руска али ван граница (поробљене) Русије. Придошли клир али и мноштво верујућих, унели су нови живот у богослужбени ритам СПЦ. Њихов долазак решио је проблем недостатка квалификованих наставника те Православни богословски факултет 1920

Because maybe  You’re gonna be The One who saves me?  And after all,  You’re my wonderwall – Oasis „У својој књизи „Унутрашње царство“ владика Калист Вер објашњава свој пут у Православну Цркву. Био је млад човек када је, 1952. године, пролазио поред оронуле готске цркве из 19. века саграђене поред метро станице Викторија на Бакингем Палас Роуду. До тада је никад није приметио. Само је угледао таблу на којој је писало „Руска Црква“. Ушао је унутра и имао шта да осети (сви цитати су дати у преводу г. Небојше Ћосовића): ,,Када сам ушао у храм Светог Филипа – њему је била посвећена црква, у првом тренутку ми се чинило да је потпуно празан. Напољу, на улици је бљештало сунце, а унутра је било прохладно и тамно, као у пећини. А када су се очи привикле на полумрак, прво што сам приметио било је одсуство клупа, пажљиво поређаних и растављених низова столица, само празан гладак под. Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је неколико парохијана,

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га. Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу време

Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине! Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, ј

Интересовање за веру не потиче из главе већ из срца. Открио сам то као дете. Био сам сигуран да ћу на овом свету увек имати онолико колико је довољно и намењено од Њега, био сам сигуран и захвалан. Приближавањем вери, јасније је било да таква осећања нису умишљена, да такве мисли нису себичне. Јесте, био сам у недоумици, али итекако је себично мислити да си довољно добар и да зато „то“ осећаш или зато што си „спознао себе“. „Да би васкрсао, мораш прво да умреш“ – ова реченица је била моја нада у периодима када сам спознао  да су лоша осећања, повремене и временом учестале странпутице постале моја навика. Та осећања, подупрета мислима и испуњена мојим нефункционалним начином живота, успела су да ме одведу до места где се све заборавља. Наравно, овде се мисли на духовно васкрсење. Јер, ако желиш да ти је душа жива, а тренутно ти није добро, мораш да се бориш за то, тада наступа „смрт лошег“ и рађање новог, што је чиста подлога за добро.  Ако узмемо у обзир мали милион теза, научних и мед

Неприпадност је осећај који је бар у неком моменту живота имао сваки човек, у којим год условима, месту или времену живео. Различити су начини којима се бежало од овог стања – од промене животне средине, посла, културе, друштва – до промене изгледа и стила облачења. Ипак, свепрожимајући осећај неприпадности увек је чекао у заседи и свако ко је дубље испитивао своју личност изнова га је осећао, упркос свим животним променама. Осећај неприпадности у оваквом свету био је окидач за стваралаштво у свим видовима уметности. Управо тако, кроз различите форме, проламао се исти вапај за изгубљеним рајем који је свако доживљавао другачије. За неке су то делови територија, изгубљени завичај, за неке друга држава или систем, за неке породица или особа... Свето Писмо на разним местима прожето је оваквим дубоким описима стања људске душе. Пророк Јеремија у свом плачу над Јерусалимом описује најдубља стања туге и покајања. Управо овај пророк на најбољи начин описао је дубинску потребу за уметничким

Сваки искрено верујући хришћанин има неки свој тренутак, свој Емаус и моменат кад се све мења у односу према и са Богом. Да ли си ти имао свој тренутак који можете да идентификујете као тачку или период после ког ништа више није било исто? Д.В:  Период сазревања крајем тинејџерског узраста је тај у ком се у мени пробудила потреба и жеља да боље упознам побожност и веру коју сам осећао у себи од детињства. Почео сам да одлазим на литургију и трудио се да живим по хришћанским правилима. Било је нас неколико из краја који смо слично размишљали, разговарали смо о Христу, то су моменти које памтим као тачке промене. Године 1991. почињем да се бавим иконописом у једној радионици, тада се боље упознајем са уметничком традицијом православног хришћанства. Добар део деведесетих и „нултих“ провели сте долазећи у манастир Ковиљ.  Да ли би поделио са нама успомене на тај период када се братство развијало и постајало оно што, изгледа, не престаје да даје плодове ? Д.В:  Први пут сам био у Ковиљу

Однос медицине и Цркве нарочито је актуелна тема у нашем времену, када смо навршили две године пандемије вируса који је донео много несреће али и поделио човечанство у разне „таборе“. И у медицинским и црквеним круговима нема јединственог мишљења о овом односу. Наравно, увек су најгласнији они најекстремнији и најратоборнији са обе стране. Они који заговарају да медицина и Црква немају ништа заједничко или да морају да буду у непријатељском односу.  Управо такви, будући најгласнији у оптужбама, најмање познају и „своју“ а нарочито „противничку“ страну. Тако су у црквеним круговима најгласнији „ревнитељи“ који „бране“ Предање које су стварали свети оци Цркве који су оснивали болнице и прихватилишта, изучавали медицину како би помагали људима (свети Василије Велики или свети бесребреници Козма и Дамјан), организовали и плаћали чланове црквених заједница да помажу зараженима од инфективних болести... Теоријска „надметања“ ових ревнитеља могу да се пониште практичним примером једне личнос

Васкрсли Господе ова земља као да је тамнија од Ада у који си након распећа сишао. Господе, ја сам се већ на овом свету нагледао мртваца! Читав живот окружен сам таквима. Мртваци, Господе, чекају поспани превозе за прву смену, док суморно мотају јефтин дуван. Мртваци, Господе, одлазе у школе сањиви, гледајући успут једноличне екране телефона. Мртваци викендом одлазе на журке, мртваци понедељком на послове, мртваци се расправљају на пијацама, мртваци се лажно смешкају у пословним зградама. Мртваци се, Господе, смеју по задимљеним кафанама, кројећи планове за израбљивање других мртваца и већу зараду.  Желећи да побегнем од тих живих мртваца, гребао сам површину, био са онима који одступају од правила света којим смрт влада. Свет подземља само привидно је жив, спољашња динамика која одваја од монотоније само је натрпавање доживљаја и утисака, али не и Живот. Другачија форма не носи другачију суштину. И на концертима, и по забаченим ћошковима, алтернативним локалима, журкама по становима и

Хришћанство кроз своје двомиленијумско постојање изнова проналази нове изразе у различитим облицима културе. Додир уметности и културе са хришћанством, и њихово међусобно прожимање, није ништа ретко нити необично. Међутим ако бисмо издвојили контракултуру, тешко да бисмо на први поглед приметили превелику везу између та два појма. Контракултура у својој сржи носи бунт, отпор, противљење систему, док је хришћанство на први поглед религија мира и љубави. Прича да у САД постоје православни монаси панкери, деловала би скоро митски. Али да, овај текст посвећен је управо њима, односно следбеницима њихове идеје у Србији.  Историја свега почиње када братство манастира Светог Германа Аљаског у пустињи северне Калифорније деведесетих година одлучује да дух нихилизма и очајања који је владао међу тадашњом омладином, посебно међу панкерским круговима којима су припадали пре свог монашког живота, замени спознаја Православне вере. Међутим, у први мах бивају одбијени од једног часописа који се бавио

„Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?“ – из Христових речи упућених својим најближима, апостолима, готово да исијава разочарење. И то није једини пут да Христове речи записане у Јеванђељу сведоче о томе. На још неким местима, Христос је разочаран маловерјем и неразумевањем од себи најближих. Наравно, знамо и како се све завршило и да су апостоли на крају ипак разумели и поверовали. Али оно што је важно у овим речима је то да Христос као начин разумевања онога што говори наглашава – срце! Људско срце дакле, а не разум, је рецептор богопознања. Оно што доводи до неразумевања није ограниченост разума (иако је већина апостола изабрана из „простијег“ слоја становништва), већ – окамењеност срца!  Колико само актуелна прича у модерном свету. Колико важна поука за све боготражитеље. Модерни свет даје нам мноштво информација, отворености, техничког напретка... Али то ипак није пут богопознања. Такође, као последица доступнијег образовања, научне дисциплине које изу

Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије. Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији. Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било! На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”. „Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му пријавиш да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”. У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може. Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било

Вест да се то јутро упокојио момак од само 18 година оставила ме је дубоко потрешеног. У разговору са пријатељем који га је познавао сазнајем нешто више: „Добар лик, зрео, паметан, занимљив, јак ко земља“, наставио је другар, „него у последње време га је баш пуцао неки гас. Пило се, вукло, шта све не, и то јутро се угушио од повраћке...“ Иако га нисам лично познавао, јасно сам могао да „осетим“ причу. Сви се ми знамо, само је питање да ли се формално упознамо. Ово је била прича о младићу, спортисти из једног малог, сиромашног, готово опустелог града. Из те чамотиње, о којој сам често слушао од оних који су је избегли, вадио га је спорт у коме је био успешан. Ипак, атмосфера малог места које не даје много простора младом човеку, сместила га је у друштво које се на своје начине борило са колотечином живота. Као и свуда, покушај тражења некакве забаве или смисла, завршавао се пороцима. Једне такве ноћи, док су били „у гасу“, бежећи од понуђеног бесмисла, ауто у коме су били завршио је у