„Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?“ – из Христових речи упућених својим најближима, апостолима, готово да исијава разочарење. И то није једини пут да Христове речи записане у Јеванђељу сведоче о томе. На још неким местима, Христос је разочаран маловерјем и неразумевањем од себи најближих.
Наравно, знамо и како се све завршило и да су апостоли на крају ипак разумели и поверовали. Али оно што је важно у овим речима је то да Христос као начин разумевања онога што говори наглашава – срце! Људско срце дакле, а не разум, је рецептор богопознања. Оно што доводи до неразумевања није ограниченост разума (иако је већина апостола изабрана из „простијег“ слоја становништва), већ – окамењеност срца!
Колико само актуелна прича у модерном свету. Колико важна поука за све боготражитеље. Модерни свет даје нам мноштво информација, отворености, техничког напретка... Али то ипак није пут богопознања. Такође, као последица доступнијег образовања, научне дисциплине које изучавају човека, модерни свет, а у чему нарочито предњачи западна цивилизација, све покушава да рационализује и објасни људским разумом. Не желећи себи да признају ограниченост разума, људи покушавају да у те ограничене оквире сместе и Бога. Али, Христос је дао рецепт. Тек када се разбије камена облога око срца, у њега ће се уселити Бог. А тада, пада у воду свака логика, јер једина логика јесте Живи Бог. Када се кроз Њега гледа, види се изнад људске логике.
Сва сакупљена знања и информације овог света безвредне су ако нам је срце окамењено. Док год се у својој удобности комформистичког света питамо и размишљамо „где је Бог?“, састављамо своје теорије и мишљења, вадимо доказе или сакупљамо оно што нам се свиђа из сваке религије и традиције, та прича је млака. Она можда води еманципованости, космополитизму, учености, али не и богопознању. Равнодушан по питању Бога, модерни човек се задовољава простим одговорима, традиционалним „има нешто“ или шареним Њу ејџ бајкама.
Једино што покреће из млаке равнодушности јесте оно што Јасперс назива – гранична ситуација. Ето разлога због којег Бог допушта тешка страдања и за појединце и за читава друштва. Јер када вас опколи несрећа, када вас савлада очај, када пред својим очима гледате распадање, муку, смрт, пуцају оклопи и од најтврђег камена. Тада нема одговора у теоријама, тада вас неће утешити природа или медитација, тада разум нема лека. Души је потребан истински Лекар душе и човекољубац – Господ Исус Христос.
Великопосни период, у коме се сада налазимо, често узбуркава људске душе. Сетимо се Васкрса 2020. године када пандемија вируса Ковид 19 узима маха и када човечанство масовно показује атмосферу панике и страха, у којој су и богослужења била забрањена. Ове године свет потреса рат у Украјини. Рат не само да сеје смрт на локалу, већ глобално ствара нове кризе и несташице, миграције и губитке послова, депресије и суициде. Све ово звучи апокалиптично, али ово време је заправо шанса! Шанса да се сви ми, окорелог срца, покренемо и сусретнемо са Живим Богом.
Када током фудбалске утакмице јурите победу, најгоре што може да се деси је да се игра умртви, да се игра тактички, на средини терена и без ризика. Таква утакмица и „испитивање снага“ може да траје данима а да нико не дође у шансу за гол. Зато је некад боље да противник има иницијативу, ствара шансе, напада... Тада имате шансу да искористите празан простор и кренете у контранапад.
Тако је и у духовној утакмици. Када је атмосфера умртвљена, релативизована, када завлада духовна апатија и безвољност за трагањем, људска срца се учауре. Духовна колотечина и јесте стање данашњег света. Зато, колико год чудно звучало, кризна времена и јесу наша шанса. Али не шанса да победоносно ликујемо над пропашћу цивилизације, већ да клекнемо пред Христа и Мајку Божију и молимо за сваку душу која гори у борби са злом које је окружује, да се молимо да се распале окамењена срца, да васкрсну „окречени гробови“ заробљени испред излога тржнице модерног света. Да свако осети пламен љубави Христове, која му неће улепшати овај свет – као што што то чине Њу ејџ бајке које уљуљкавају душу у духовну жабокречину – али уз коју ће у сваком страдању видети смисао и кроз сваку тугу осећати Радост! Да свако осети оно „горење срца“ као Свети Лука и Клеопа на путу за Емаус, и да се молимо да код себе тај пламен никада не усахне, јер нас само та ватра чини живима.
Коментари
Постави коментар