Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије.
Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији.
Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било!
На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”.
„Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му пријавиш да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”.
У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може.
Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било тешко да се исповедим, а поготову да се осмелим на причест, што верујем да је код многих случај. Kада на сопствену несигурност додате и разне процедуре и „пријаве”, будите сигурни да се од народа нико никада неће причестити.
А управо то је смисао литургије. Уколико хлеб и вино нису ваистину Kрв и Тело Христова, узалуд и службе и вера наша.
Док човек брани, Господ говори „вкусите и видите“, то јест, „Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите. Окусите и видите да је добар Господ.“
Човек брани, процењује, пријављује, „а Исус им рече: Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6, 53)
Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!
Коментари
Постави коментар