Садашње доба је, у најдубљем смислу, доба апсурда. Песници и драматурзи, сликари и вајари јасно указују на и приказују свет као неповезани хаос, а човека као дехуманизовани фрагмент тог хаоса. Политика, било деснице, левице или центра, више се не може посматрати као ништа друго до средство којим се универзалном нереду привремено даје слаби привид реда; пацифисти и милитантни крсташи уједињени су у апсурдној вери у слабе људске моћи да поправе неподношљиву ситуацију средствима која је могу само погоршати. Философи и други, наводно одговорни људи у владиним, академским и црквеним круговима, када се не повлаче иза безличне и неодговорне фасаде уске специјализације или бирократије, обично само рационализују некохерентно стање савременог човека и његовог света и саветују узалудну „посвећеност“ дискредитованом хуманистичком оптимизму, безнадежном стоицизму, слепом експериментисању и ирационализму или самој „посвећености“, самоубилачкој вери у „веру“. Али уметност, политика и ...