СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Садашње доба је, у најдубљем смислу, доба апсурда. Песници и драматурзи, сликари и вајари јасно указују на и приказују свет као неповезани хаос, а човека као дехуманизовани фрагмент тог хаоса. Политика, било деснице, левице или центра, више се не може посматрати као ништа друго до средство којим се универзалном нереду привремено  даје слаби привид реда; пацифисти и милитантни крсташи уједињени су у апсурдној вери у слабе људске моћи да поправе неподношљиву ситуацију средствима која је могу само погоршати. Философи и други, наводно одговорни људи у владиним, академским и црквеним круговима, када се не повлаче иза безличне и неодговорне фасаде уске специјализације или бирократије, обично само рационализују некохерентно стање савременог човека и његовог света и саветују узалудну „посвећеност“ дискредитованом хуманистичком оптимизму, безнадежном стоицизму, слепом експериментисању и ирационализму или самој „посвећености“, самоубилачкој вери у „веру“.  Али уметност, политика и философија дан

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36) Темељно за хришћански живот је сећање на Бога.  Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва. Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и ка