Године 1917. убиством царске руске породице Романов, на власт долази безбожничка идеологија бољшевизма. Многи Руси, спашавајући своје животе, убрзо су напустили своју отаџбину. Међу њима, велики број владика и свештеника уточиште је пронашао на територији Краљевине СХС, најпре залагањем витешког краља Александра I. Руска црквена емиграција схватала је да је немогуће одржати везе са Московском патријаршијом, која је нужно била под контролом нове власти, али да је исто тако било неопходно организовати богослужбени живот за хиљаде Руса у расејању. Предвођени митрополитом Антонијем (Храповицким), управо на територији југословенске краљевине, тачније у Сремским Карловцима, 1921. године оснива се Руска Загранична Црква, која се и именом одређује да она остаје руска али ван граница (поробљене) Русије. Придошли клир али и мноштво верујућих, унели су нови живот у богослужбени ритам СПЦ. Њихов долазак решио је проблем недостатка квалификованих наставника те Православни богословски факултет 1920