Године 1917. убиством царске руске породице Романов, на власт долази безбожничка идеологија бољшевизма. Многи Руси, спашавајући своје животе, убрзо су напустили своју отаџбину. Међу њима, велики број владика и свештеника уточиште је пронашао на територији Краљевине СХС, најпре залагањем витешког краља Александра I. Руска црквена емиграција схватала је да је немогуће одржати везе са Московском патријаршијом, која је нужно била под контролом нове власти, али да је исто тако било неопходно организовати богослужбени живот за хиљаде Руса у расејању. Предвођени митрополитом Антонијем (Храповицким), управо на територији југословенске краљевине, тачније у Сремским Карловцима, 1921. године оснива се Руска Загранична Црква, која се и именом одређује да она остаје руска али ван граница (поробљене) Русије.
Придошли клир али и мноштво верујућих, унели су нови живот у богослужбени ритам СПЦ. Њихов долазак решио је проблем недостатка квалификованих наставника те Православни богословски факултет 1920. са пуним капацитетом отпочиње свој академски рад при Универзитету у Београду.
„Отпочињању наставе теологије на Универзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у првом таласу емиграције након бољшевичког револуционарног преврата (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски).“ (извор: https://bfspc.bg.ac.rs/fakultet/istorija)
Ново напредовање бољшевика, овога пута ка Југославији, и неминовност победе комуниста, изместило је седиште Цркве најпре у Минхен, где је било све до 1948, када се сели у Њујорк, где је остало до данас. Управо у Њујорку, на Семинарији и манастиру Свете Тројице, основаној 1948. у Џорданвилу, ни дан данас се не заборавља доброчинство братског српског народа и краља Александра I. Сваки пут, приликом службе за упокојене, најпре се помињу патријарх српски Варнава и краљ Александар.
РЗЦ је самостално деловала све до 17. маја 2007. године када је поново канонски сједињена са Московском патријаршијом. Један од кључних услова било је задржавање аутономије за епархије ван Руске Федерације али и канонизација Романова за свете мученике.
У Сремским Карловцима, на капији двора сремских епископа, стоји табла која чува сећање на митрополита Антонија и први Сабор светог синода Руске Заграничне Цркве, одржаног на том месту између 21. новембра и 2. децембра 1921. године.
Надамо се да ће наш текст, у светлу стогодишњице оснивања РЗЦ, подсетити на братске хришћанске везе али и подићи свест да су на територији једне мале Србије, настале чак две православне Цркве – Српска у Жичи/Пећи и Руска Загранична у С. Карловцима.
Коментари
Постави коментар