„Рекао је ава Макарије: Пролазећи једанпут пустињом, наиђем на лобању некога мртваца бачену на земљу, па када је померих палмовим штапом, лобања поче да ми говори. Ја јој рекох: — Ко си ти? Одговори ми лобања: — Ја сам првосвештеник идола и идолопоклоника који су били на овоме месту; а ти си Макарије духоносац; када се ти смилујеш онима који се налазе у паклу и када се помолиш за њих, мало се утеше. Старац му вели: — У чему је утеха, а у чему је казна? Рече он: — Колико је удаљено небо од земље, толика је и ватра испод нас, док стојимо усред ватре од ногу до главе; и не може се нико видети лицем у лице, већ је лице свакога заклоњено леђима другога. А када се ти молиш за нас, тада се мало види лице другога. У томе је утеха… Заплакавши, старац рече: — Тешко дану у који се роди човек, ако је у томе утеха од казне. Упита га старац: — Има ли друге веће муке? Рече му лобања: — Ми смо бар мало поштеђени јер нисмо знали за Бога; док они који су сазнали за Бога па су Га се одрекли, они су исп