СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Господе, клечим и нудим Ти Своју реч на крилима И трудим се очајнички да се уклопим У Твој поредак ствари                      (Дејвид Боуви, Word on a Wing ) Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом месту нашао се бенд Дипеш Мод, остављајући за собом Дејвида Боувија, Битлсе, Елтона Џона, па чак и Квин. Зачуђујуће за атеистичко доба у ком се налазимо, истакнути стихови припадају песми са изразито духовном тематиком - Macro : „ Шапутави космос ми се обраћa/   неограничен, бескрајан,/ Бог дише кроз мене.“ Зашто је Бог највећа тема овог бенда? Дипеш Мод је званично основан 1980. године, у време неоромантичарског новог таласа и за кратак период постигао је вртоглаву популарност. Текстописац и певач, Гор и Ган, били су опчињени Џој Дивижном, а посебан утицај и на ове момке, као и на Кертиса, извршио је, тада већ легендарни музичар, Дејвид Боуви. Прва три албума ( Speak

Захвљајући брату Николи из Калифорније, наши обележивачи за књиге даровани су монасима манастира Св. Германа Аљаског у Платини, где почива бл. отац Серафим Роуз. Тако су, потпуно (барем од нас) непланирано, пронашли своје крајње одредиште. На место, где је зачет фанзин, покрет и идеја Смрт Свету. Такође, део обележивача дариван је и сестрама оближњег скита Свете Ксеније, који је као и манастир, данас под окриљем СПЦ у Америци. Оне су их уз одушевљење ставиле уз иконе у трпезарији где се са народом скупљају на агапе. То је за нас велика част али и обавеза да без роптања наставимо да носимо крст који смо понели сада већ давне 2014. године када смо основали огранак фанзина на српском језику. Наш свети заштитниче,  и велики Божји трудбениче, Оче Серафиме Платински, моли Христа Бога за нас грешне,  да бар делић твога рада изнесемо!

„Што више човек тежи спољашњем и формалном, то више губи осећај за хумор. “  Френк Капра, режисер Какав је однос између духовности и хумора? Да ли једно мора да искључује друго, да ли су неповезани или једно од другог зависни. Основна, да не кажем лаичка, претпоставка већине људи је ово прво, да онај кога сматрају духовним мора да буде озбиљан, намрштен, строг... Такав човек не би смео да дозволи себи да се смеје баналним шалама, за које се сматра да су испод његовог духовног нивоа. Представа  „ духовног човека “  који је озбиљан и намрштен може да долази из две традиције - источњачке и римокатоличке. Обе су дубоко утемељене у њиховом схватању божанског. На Далеком Истоку, овај живот представља ропство и самим тим свака радост и смех недопустиви су ономе ко тежњом за нирваном жели да изађе из постојања. Зато су њихови духовни ауторитети увек повучени, намрштени, усамљени, мрачни... Код римокатоличке представе божанског, нарочито током Средњег века, уврежила се представа Бога који суди,