СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У свету и његовој историји мало је оних који би могли да говоре о томе шта је време. У створеној природи постоје бића чији читав живот стаје у само један једини дан. Са друге стране има и оних који живе и на стотине година. Па ипак, Свето Писмо нам говори да је за Бога „хиљаду година као један дан“. Шта све ово значи за нас? Шта је за човека један дан у десетлећима које проживи? Да ли је он нешто непроцењиво и непоновљиво, или тек једна мала кап у хитротекућој реци живота? Данас, можда више него икада раније, живимо у времену деструкције, уништења и бесмисла. Када ово кажем, не мислим само на насилнике, злочинце и ратове који су у стању да у једном дану одузму многе животе. Мислим на мање, ситније ствари, али никако мање важне и мање опасне. Ми уништавамо своју околину, своја тела, своје здравље, али поред свега тога ми имамо обичај да како то млади воле да кажу „убијамо време“. Много пута сте имали прилику ово да чујете, шта више, има ли неко да се некада није упустио у „убијање“ врем

У наредним редовима позабавићемо се најпознатијим алтернативним духовним трендовима које се савременом човеку представљају као нешто добро и корисно. Овакве праксе и учења осим што су неблагословене за православне хришћане, оне су духовна опасност за било кога ко се упушта у њих. МЕДИТАЦИЈА / ЈОГА Уколико би ове технике свели само на вежбе дисања и истезања, могли бисмо да се зачудимо или чак наљутимо за противан став Цркве. Јер их чак и медицина препоручује. Међутим, замка и опасност и јесте у томе што се и само физичком праксом отварамо за разна духовна искуства. Граница од физичког до духовног је врло танка. Када говоримо о медитацији, људско тело јесте пријемник. Пражњењем себе, свог ума, отварамо се за примање (усељење) различитих духовних сила. Што се тиче јоге, сваки положај (асана) намењен је неком од хинду паганских божанстава. Исто као и код медитације наше тело, хтели – не хтели, отвара се и постаје пријемник за деловање демонске енергије. Посебно ако говоримо о мантрама

Још као мало дете, била сам фасцинирана светом који нас окружује и начином како он функционише. Наравно, тако мала, нисам могла имати неку правилну идеју, већ су то биле измишљене ствари. Сећам се да сам за кишу мислила да то плаче срна на небу кад јој се изгуби лане. Стално сам испитивала мајку и оца, како ово, зашто оно. Они су увек имали једноставан одговор – тако је Бог наместио. Бог је створио свет. Бог је тебе створио а мама те родила. Почела сам да се питам – ко је тај Бог, и како он може све то да уради? Деловао је заправо помало страшно. Легала бих ноћу у кревет и плашила се испод ћебета сваког шушња који бих чула и стрепећи вирила да неко није у соби. То није био страх, то је било незнање и осећај малецности наспрам нечег огромног. Тражила сам боље објашњење. Моје веровање заправо креће од оног момента, када за поклон добијам књигу Библија у 365 прича за децу. Родитељи су препознали моје интересовање и одлучили да ми помогну да одгајим веру у себи. Та књига је симбол мог дети

Текст је посвећен проблему духовне оцјене савременог свијета. Као основа за ту оцјену служи карактеристика „духа времена“, коју је разрадио преподобни Јустин (Поповић). Свети Николај Српски такође разматра особине „духа времена“ повезане, конкретно, са процесом глобализације савременог друштва. Њен суштински моменат је формирање новог типа свијести човјечанства у другој половини XX вијека. У тексту се разматра утицај процеса глобализације на формирање нових животних вриједности у области културе, психологије и религије. Посебна пажња поклања се улози духовности у многим сферама живота човјечанства. Даје се нови поглед на дати проблем са позиција радова Светих отаца Српске Православне Цркве. Већ у првој половини XX вијека постављени су темељи савремене глобализације, која данас убрзава темпо и упропашћава милионе људских душа у читавом свијету. Принципијелан положај кнеза таме према свијету у односу на прошли вијек није се измијени. Само су сплетке лукавога постале подмуклије и софист

Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост. Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Седамдесетогодишњи прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним… Плодови нашег “уздржања” – то су често разрушене породице, које су мање или више

Господе, ја сам вечно уплашен од галаме јерусалимских улица и никад способан да до краја идем за Тобом. Ти, иако си знао шта се дешава (и шта ће се десити), надвладао си своју бол, који је постао бол свих нас. Бол и страх од људске еуфорије. Та јерусалимска еуфорија утиснута је у генетски код човечанства. Еуфорија је увек лажна и краткотрајна и увек са собом носи издају. Онај ко је осећао еуфорију осећа се изданим када она прође, а онда издаје оно због чега је био еуфоричан. Људска слабост зато налази што више „жртава“ да у њих пројектује своју потребу за еуфоријом. Човек се еуфорично везује за фудбалске тимове или репрезентацију, да би ту исту екипу касније на најтежи начин вређао; за политичке системе, идеологије и револуције – да би када идеолошку еуфоричност покоси реалност постао циник и нихилиста; еуфорично улази у пословне пројекте да би се касније ограђивао од њих кад крену да пропадају. Али најтеже – еуфорично се везује за своју идеју о неком човеку а онда се ограђује од њега

Често смо чули да је човек створен по лику/подобију/обличју Божјем. Шта то значи? Да ли се то односи на нашу физичку сличност и уподобљавање Творцу? Бити по обличју Божјем значи да попут Бога имамо могућност стварања. Новога живота или твари (креације). Ако се у данашњем свету само конзумира, ако не постоји моменат стваралаштва, оно што је исконско људске душе, такав свет није ништа друго до пролазне прашине, у којем не остаје ништа иза нас. Када кажемо да је свет занемарио суштину, занемарен је како Бог тако и уметност/стварање. Суштинска уметност, а не она модерна у којој било шта можемо прогласити за исту (пример инсталација). Препознати оно боголико (=христолико) у себи значи да смо се укључили у процес стварања. Од оних великих дела које ће одјекнути у вечности, до оних малих и свакодневних, лепих и позитивних, које ће оставити траг за нама. Слобода и дар стварања јесу најлепши поклон који смо добили од Створитеља. Уколико се одвојимо од цивилизације конзумената и својим стварањ

Свет се темељи на лажи. Отац овога света је онај који први у себи зачео лаж, и који својим болесним, трулежним и мртвим семеном оплођује све оне који се одвајају од истине. А истина је у Цркви. Црква је стуб и тврђава истине. Огњени стуб и тврђава опасана и сазидана од огња. Духовног и благодатног огња. И ми се у њему налазимо. И сва наша лаж, све наше прелести, све наше обмане, слободно баците у овај огањ, немојте да се стидите, немојте да се плашите, немојте да се двоумите. Слободно, сву своју лаж баците, предајте овом огњу. И ослободимо се и живимо у истини, потпуној истини, апсолутној истини. Јер је моћна као тврђава коју је Господ сазидао на Себи. Не на песку и не на људској жртви, на људској крви, него на Својој крви! На крви Богочовека Исуса Христа. На крви Сина Очевог. А оно што је сазидано на крви Очевога Сина, Отац чува и Дух Свети покрива. И сваког оног који прилази и свој живот зида на том камену, хранећи се са тог чокота, примајући животворне и вечно живе сокове, укључуј

„И не могу да кажем да не жалим да опет све исто бих, на многе ствари не бих ни да помислим а камоли да их поновим.“ – Горибор, Хоћу да живим Чини се да је у нашем времену Црква препуна „блудних синова“, што није необично знајући околности у којима смо живели и чињеницу да и поред све традиције ми суштински нисмо црквен народ. Са падом безбожничке комунистичке диктатуре, а данас са доступношћу информација, повећава се број људи који након лутања и скретања проналазе себе у окриљу Цркве. Ово је, наравно, ствар која радује. Ипак, приметно је да причу о блудном сину велики број људи доживљава парцијално. Данас као да је пренаглашен елемент Божије милости при синовљевом повратку у дом, а као да се заборавља елемент синовљевог покајања. Тако се одлази у огромне дубине тумачења момента када отац шири руке, радује се, коље јагње, чак се тумаче и „они“ који би у нашем окружењу требало да буду други син, али као да се заборавља да се оде у дубину покајања. Формира се утисак да је довољно

Садашње доба је, у најдубљем смислу, доба апсурда. Песници и драматурзи, сликари и вајари јасно указују на и приказују свет као неповезани хаос, а човека као дехуманизовани фрагмент тог хаоса. Политика, било деснице, левице или центра, више се не може посматрати као ништа друго до средство којим се универзалном нереду привремено  даје слаби привид реда; пацифисти и милитантни крсташи уједињени су у апсурдној вери у слабе људске моћи да поправе неподношљиву ситуацију средствима која је могу само погоршати. Философи и други, наводно одговорни људи у владиним, академским и црквеним круговима, када се не повлаче иза безличне и неодговорне фасаде уске специјализације или бирократије, обично само рационализују некохерентно стање савременог човека и његовог света и саветују узалудну „посвећеност“ дискредитованом хуманистичком оптимизму, безнадежном стоицизму, слепом експериментисању и ирационализму или самој „посвећености“, самоубилачкој вери у „веру“.  Али уметност, политика и философија дан

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36) Темељно за хришћански живот је сећање на Бога.  Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва. Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и ка