СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост. Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Седамдесетогодишњи прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним… Плодови нашег “уздржања” – то су често разрушене породице, које су мање или више...

Господе, ја сам вечно уплашен од галаме јерусалимских улица и никад способан да до краја идем за Тобом. Ти, иако си знао шта се дешава (и шта ће се десити), надвладао си своју бол, који је постао бол свих нас. Бол и страх од људске еуфорије. Та јерусалимска еуфорија утиснута је у генетски код човечанства. Еуфорија је увек лажна и краткотрајна и увек са собом носи издају. Онај ко је осећао еуфорију осећа се изданим када она прође, а онда издаје оно због чега је био еуфоричан. Људска слабост зато налази што више „жртава“ да у њих пројектује своју потребу за еуфоријом. Човек се еуфорично везује за фудбалске тимове или репрезентацију, да би ту исту екипу касније на најтежи начин вређао; за политичке системе, идеологије и револуције – да би када идеолошку еуфоричност покоси реалност постао циник и нихилиста; еуфорично улази у пословне пројекте да би се касније ограђивао од њих кад крену да пропадају. Али најтеже – еуфорично се везује за своју идеју о неком човеку а онда се ограђује од њега...

Често смо чули да је човек створен по лику/подобију/обличју Божјем. Шта то значи? Да ли се то односи на нашу физичку сличност и уподобљавање Творцу? Бити по обличју Божјем значи да попут Бога имамо могућност стварања. Новога живота или твари (креације). Ако се у данашњем свету само конзумира, ако не постоји моменат стваралаштва, оно што је исконско људске душе, такав свет није ништа друго до пролазне прашине, у којем не остаје ништа иза нас. Када кажемо да је свет занемарио суштину, занемарен је како Бог тако и уметност/стварање. Суштинска уметност, а не она модерна у којој било шта можемо прогласити за исту (пример инсталација). Препознати оно боголико (=христолико) у себи значи да смо се укључили у процес стварања. Од оних великих дела које ће одјекнути у вечности, до оних малих и свакодневних, лепих и позитивних, које ће оставити траг за нама. Слобода и дар стварања јесу најлепши поклон који смо добили од Створитеља. Уколико се одвојимо од цивилизације конзумената и својим стварањ...