СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.

Ми смо кренули из подрума и мрачних улица, У потрагу за светлима и мрачним вратима, И чекамо те, чекамо те... Добри Исак – Чекамо те Још једна дуга ноћна шетња завршила се међу урушеним зидовима напуштене фабрике. Једна од многих таквих у мом малом граду, деловала је сабласно у мраку из ког су се само у даљини назирала градска светла из којих се наслућивало да у даљини тиња живот. Нажалост, оваква сценографија није реткост ни у осталим градовима широм наше земље. Најчешће су око њих ницала насеља, једноличне зграде намењене за раднике који ће своје животе посветити раду у тој фабрици. Тако је, средином прошлог века, образована генерација људи који су пред собом имали јасно постављен смисао - радити. Ова генерација људи одрасла је у духу црвене револуције која је у човеку двадесетог века убила сваку жељу за духовношћу или било каквим вишим смислом живота. Образована је генерација људи која није тражила ништа више од радног времена, топлог оброка, аутомобила, свечаног ручка ...