СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Васкрсли Господе ова земља као да је тамнија од Ада у који си након распећа сишао. Господе, ја сам се већ на овом свету нагледао мртваца! Читав живот окружен сам таквима. Мртваци, Господе, чекају поспани превозе за прву смену, док суморно мотају јефтин дуван. Мртваци, Господе, одлазе у школе сањиви, гледајући успут једноличне екране телефона. Мртваци викендом одлазе на журке, мртваци понедељком на послове, мртваци се расправљају на пијацама, мртваци се лажно смешкају у пословним зградама. Мртваци се, Господе, смеју по задимљеним кафанама, кројећи планове за израбљивање других мртваца и већу зараду.  Желећи да побегнем од тих живих мртваца, гребао сам површину, био са онима који одступају од правила света којим смрт влада. Свет подземља само привидно је жив, спољашња динамика која одваја од монотоније само је натрпавање доживљаја и утисака, али не и Живот. Другачија форма не носи другачију суштину. И на концертима, и по забаченим ћошковима, алтернативним локалима, журкама по становима и

Хришћанство кроз своје двомиленијумско постојање изнова проналази нове изразе у различитим облицима културе. Додир уметности и културе са хришћанством, и њихово међусобно прожимање, није ништа ретко нити необично. Међутим ако бисмо издвојили контракултуру, тешко да бисмо на први поглед приметили превелику везу између та два појма. Контракултура у својој сржи носи бунт, отпор, противљење систему, док је хришћанство на први поглед религија мира и љубави. Прича да у САД постоје православни монаси панкери, деловала би скоро митски. Али да, овај текст посвећен је управо њима, односно следбеницима њихове идеје у Србији.  Историја свега почиње када братство манастира Светог Германа Аљаског у пустињи северне Калифорније деведесетих година одлучује да дух нихилизма и очајања који је владао међу тадашњом омладином, посебно међу панкерским круговима којима су припадали пре свог монашког живота, замени спознаја Православне вере. Међутим, у први мах бивају одбијени од једног часописа који се бавио