СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га. Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу време

Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине! Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, ј