СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Творевина Божија у свом пуном сјају видљива је тамо где је остала неукањана људским деловањем. На таквим местима, далеко од градске буке и метежа, далеко од саобраћаја, звоњаве телефона, зграда, фабричког дима, аутобуса и трамваја, далеко од дискотека, кафића и самопослуга, осећа се право присуство Божије. На таквим местима осећа се Мир, недокучив савременом свету, убр заном и пренатрпаном бригама о материјалним стварима. На таква места повлачили су се истински борци против света - монаси, удаљивши се на тај начин од свега што би им скретало пажњу са оног најбитнијег- непрстане молитве и живог контакта са Богом.

17. април 1999. године. Још једна дуга ноћ над Србијом. У самом јеку бомбардовања, постављало се питање на који ће се циљ обрушити НАТО авиони? И до овог дана порушено је много зграда, мостова, проливено невине крви. Одјекивали су крици и плач мајки поново, после тако мало година. Сиви градови наше земље, већ исцрпљени сиромаштвом, остали су крајем другог миленијума у рушевинама. Од немоћних уздаха родитеља, били су ведрији само погледи деце, која нису схватала зашто данас нису могла да се играју на свом игралишту.

Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

"Трпљење без вере је тврдоглавост, а вера без трпљења је малодушност" - ове дивне речи епископа руске Цркве Теогноста, изречене у беседи о светом Теофану Затворнику, на најлепши могући начин говоре о повезаности вере и трпљења, кој и заједно чине једно - ношење свог Крста.

Знај да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Једну штету изазивају у души искушења која долазе од ствари која се налазе далеко од нас, а другу, много озбиљнију штету изазивају у нашој души помисли које долазе када је искушење близу. Када је ватра далеко, не смета нам много, а када је близу - штета је сигурна. Као што уље храни светлост у кандилу, тако телесне жеље потхрањују страсти. Да би одржали тело своје чисто од телесних скверни, треба добро да се пазимо узбуђења. Јер, не смета нагон за рађањем који је Бог усадио у човеку, него разврат. Само што треба овај нагон човек да укроти и води на добро. Јер ако остави себе без узде, тада ће бити гори и од неразумних животиња. Бог је све створио "врло добро" али је човек скренуо са правог пута и оставио тело своје слободно да се задовољава како оно хоће, а не како заповеда воља Божија.

одломак из књиге  '' Нихилизам - Корен Револуције модерног доба'' Данас нико од оних који се поносе својом "интелектуалношћу" - то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима - нико од оних који желе или тврде да иду "у корак са временом", не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину. Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило. Укратко, истина је "поново протумачена"; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај. У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла "поновном тумачењу".

Света Антуса  (писмо Светом Јовану Златоусту) „Верни пријатељ је еликсир живота.  Верни пријатељ је чврсто склониште.“ (Сирах 6:14) Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.