Мирно предвечерје у манастиру. Након вечере, седели смо још неко време и разговарали са игуманом испод трема, уживајући у пријатној температури после пакленог дана. Ја и један брат, који је тих дана био гост у манастиру, одлазимо да оперемо остатак судова па да се лагано разиђемо. Светлост и звук аутомобила који се управо паркира, подсећају ме је да нам је отац рекао да вечерас долази на преноћиште једна породица. Отац, мајка и два синчића празне гепек. „Помаже Бог!“ – лице овог човека изгледало ми је невероватно познато! Након тренутка збуњености, понео сам ствари и другару пренео утисак о томе да ми је овај човек однекуд познат. Следећег дана, јутрење пред литургију се приводило крају, и мала црква лагано се пунила народом. Човек који је стигао синоћ ушао је мало пред почетак и стао близу мене. Још једном се загледах у њега и сећање ме врати четири или пет година уназад... Тада још нови, швајцарски воз, јурио је јужном пругом наше земље. На самом крају воза, групица момака додаје...