Пређи на главни садржај

Постови

Приказују се постови за 2021

Треба саосећати али не и пропадати са ближњим

У емисији „Дјеца Апокалипсе“, посвећеној певачици Кристи Пефген Нико, владика Јован Ћулибрк њен однос према животу пореди са једном занимљивом причом из житија светог Антонија Великог: „Сетимо се приче из житија светог Антонија, у којој је већ стари Антоније Велики говорио Богу како је у годинама, све је видео и срео, и моли Бога да га научи још нечему. Бог му се јави и каже „Иди у Александрију, тамо има један обућар, иди и њега питај.“ Зачуди се Антоније, али пође, послушан, какав је био, изађе из своје пустиње и оде у Александрију, нађе обућара, и каже му: „Човече, мене је Бог послао теби да ми нешто кажеш!" А овај, познајући светога, каже му: „Е, велики оче, немој да се шалиш са мном, ниси из пустиње изашао да би се са убогим човеком шалио.“ А Антоније му каже: „Божија је заповест да ми то кажеш, човече, шта ти то чиниш пред Богом!“ А он му одговара: „Е, мој Аво, ништа ја не чиним, напротив, ја знам само једну ствар, а то је – да ће се сви људи спасити, а ја да ћу пропасти!“

Између националног и хришћанског

Шта је Црква? Најтачнији и најкраћи одговор био би да је Црква Тело Христово, творевина не од овога света. Међутим постојање Цркве је како метафизичко тако и физичко, и може се посматрати и ван духовних оквира, кроз њен културолошки значај. Црква је вековима водила евиденцију о живима и упокојенима, записе о историји нашег народа, била стожер образовања, држећи заједницу на окупу. Kако онда тако и данас. На Kосмету, многим људима у забаченим деловима, Црква је једини контакт са спољашњим светом и (најчешће) једина која пружа помоћ. С друге стране, где ће се Срби окупљати у дијаспори – око неког кафића, књижаре, забава – ако не око својих храмова?! Јер цркве су неретко и једино место где Срби ван свог дома могу да говоре матерњим језиком, где се могу видети са сународницима, присуствовати предавањима и културним дешавањима на многе духовне али и националне теме, па чак и похађати бесплатне курсеве српског језика, који не постоји у образовном систему земље у којој живе. И на том примеру,

Трење

Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво-бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао. Тога јутра је стига

Труди се да ближњем не даш повода за грех

„Док су два ученика Светог Киријака Отшелника ишли кроз пустињу ка свом учитељу, учинило им се да у даљини виде неког човека. Помисливши да се ради о неком од пустињака, пожурили су ка њему, али се човек сакрио у пећину. Уплашивши се да су видели демона, кренули су да се моле, да би након молитве дошли у пећину и изнова дозивали. Одговорио им је женски глас, тражећи од њих да оду, јер немају шта да чују од ње. Ипак, ова два монаха осташе упорни, представише се као ученици Киријака Отшелника и затражише да чују ко је подвижница ко ј у су пронашли. Она им се представи као Марија, и исприча да је некад била читач псалтира у Храму Васкрсења у Јерусалиму. Ипак, како је била веома лепа, многи су долазили у искушења због њене лепоте. Схвативши да верницима причињава искушење и уводи у греховне помисли, једне ноћи наточила је воду и набрала корпу боба, и повукла се из Јерусалима у пустињу. У Сухијској пустињи, где су је пронашли, провела је 18 година, а да јој није нестало ни боба ни воде. На

Како је цетињски свештеник телом одбранио светињу

Око врата су постављене мине, мораћу, тешка срца, да цркву и себе браним оружијем “ . Прије 21. године, 14. децембра 2000. г.  протојереј Радомир Никчевић се затворио у Влашку цркву на Цетињу и ступио у најстрожији пост (без узимања хране и воде) да би спријечио проваљивање у храм чија је обнова била у току и његово присвајање од стране тадашњег удружења грађана пријављеног у полицији, које је себе назвало „Црногорском православном црквом“. Сматрајући се одговорним за заштиту православних светиња на Цетињу, будући да је парох цетињски, протојереј Никчевић се на овај корак одлучио након учесталих и више пута поновљених напада групе насилника на овај Саборни храм. Између поноћи и један сат, група је поновила напад на Влашку цркву, али протојереј Никчевић успио је да одбрани светињу. Напад на Влашку цркву најавио је истјерани из Васељенске патријаршије и проклетству предати распоп Мираш Дедеић, поглавар у полицији регистрованог удружења грађана које себе назива „Црногорском православном ц

Разговор са читаоцима

Наши пратиоци били су у прилици да нам у 24 сата путем нашег  фејсбук  или  инстаграм  налога поставе питање, а ми смо се потрудили да одговоримо на што више њих. Како се од свог оснивања трудимо да не будемо типична црквена страница, ово је био још један начин да се међусобно упознамо и ојачамо нашу заједницу. Питање: Шта бисте саветовали младима који покушавају да пронађу Бога, а не успевају у томе? Админ 1: Да ли траже на добром месту? Како га траже? Колико пониру у своје срце? „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се.“ (Матеј 7, 7-8) Админ 2: Упорност и истрајност, веру у крајњи циљ. Људи желе од Бога превише, желе да га виде као Мојсије, лицем у лице, сањају о виђењима, духовним доживљајима, благодати... А Бог нам се јавља свакодневно, само што ми та његова јављања кроз друге људе, догађаје, ситуације потцењујемо и тражимо виша, духовна искуства. Ако само свој живот ду

Бити исти, посебан, слободан и само свој

Неки хришћани воле да се облаче веома скромно. Жене облаче дуге сукње, носе мараме у цркви и ван ње, мушкарци носе џубе док поју. И то је сасвим у реду. Неки хришћани воле да приватно слушају духовну музику, да читају монашка дела, да често посете неки манастир. И то је у реду. Неки хришћани се не шале на друштвеним мрежама, нарочито са појавама у Цркви. Не иду лети на купање, не излазе са пријатељима на пиће, не певају уз тамбураше. И то је сасвим у реду. Али не морамо сви бити као они. Нити одступање од тог обрасца понашања значи да сам ја мање хришћанин, а они да су већи хришћани. То је до темперамента, карактера, навика, а не до вере. Не морају сви хришћани да носе џубе, нити све хришћанке да носе сукње до земље, не морају сви приватно да слушају духовну музику и читају „Старечник“, не морају сви да се понашају по поменутим обрасцима, као да су задати и обавезујући. Јер кад би то био случај, ми бисмо били секта, а не Црква. Људи Цркве треба да се отргну од идеје да постој

Који није са мном против мене је

На први поглед Господње речи да онај који није са њим јесте против њега, делују сасвим јасно. Шта се ту има више дискутовати? Или си са Богом или са мамоном, трећег пута једноставно нема. Данас живимо у времену када се људи масовно одричу и дистанцирају од Христа, читаве државе које су до скоро важиле за хришћанске више се не могу тако назвати. Ова епидемија одрицања од Христа нарочито је присутна међу младима (у којима запад предњачи, а ни исток не заостаје). Они не само да не желе да имају ишта са Њим већ се отворено, и врло ревносно стављају у позицију богобораца, антихриста – својски се трудећи да се у томе што више истакну. Питање које се поставља јесте: шта те младе људе толико одбија од Христа, и не само одбија, него их чак подстиче да му се супротстављају са толиким жаром? Многи од нас ће рећи да је то просто дух овога света, да се он одувек противио Христовој науци, и да је одувек било мало оних који следе уски пут. Но да ли је заиста само то у питању? Постоји ли можда и неш

Суочавање са заборављеним грехом

Мирно предвечерје у манастиру. Након вечере, седели смо још неко време и разговарали са игуманом испод трема, уживајући у пријатној температури после пакленог дана. Ја и један брат, који је тих дана био гост у манастиру, одлазимо да оперемо остатак судова па да се лагано разиђемо. Светлост и звук аутомобила који се управо паркира, подсећају ме је да нам је отац рекао да вечерас долази на преноћиште једна породица. Отац, мајка и два синчића празне гепек. „Помаже Бог!“ – лице овог човека изгледало ми је невероватно познато! Након тренутка збуњености, понео сам ствари и другару пренео утисак о томе да ми је овај човек однекуд познат. Следећег дана, јутрење пред литургију се приводило крају, и мала црква лагано се пунила народом. Човек који је стигао синоћ ушао је мало пред почетак и стао близу мене. Још једном се загледах у њега и сећање ме врати четири или пет година уназад... Тада још нови, швајцарски воз, јурио је јужном пругом наше земље. На самом крају воза, групица момака додаје

Исповест јуродивог покајника - Пјотр Мамонов

Интервју који је пред вама, можда само делимично пружа увид у животопис и дубине које је досегао Пјотр Мамонов – једна од икона руске панк, позоришне и филмске сцене – али без сумње, сведочи да за хришћанина не постоји смрт већ само Вечност, за коју се већ овде боримо! Брат +Пјотр (15. јул 2021.) био је оличење последње истинске побуне , побуне којом се деца апокалипсе из мрака младалачког бунта опредељују за светлноносни пут Христовог спасења. Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију… Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву

Сусрет владике Атанасија и северноамеричког домороца

У мору текстова који су се у последње време појавили, а у вези са блаженом кончином великог оца нашег Атанасија Херцеговачког, одлучио сам да и ја придонесем једно необично искуство са њим које се збило у Америци. Догађај о коме желим да посведочим могли бисмо назвати случајним, или просто обичним, но за мене је овај догађај у сјећању ипак остао сасвим необичан, и чудесан, какав је био и наш блаженопочивши Владика. Наиме, било је то у мјесецу фебруару 2016. године. На челу са Владиком Максимом организовали смо први институт Светог Севастијана  и Мардарија  за свештенике из Америке у граду Финиксу,  у држави Аризони. Било је природно да први гост-предавач на новооснованом институту буде управо Владика Атанасије. Уједно, то је био и његов последњи долазак у Америку.  Будући да смо имали слободног времена, дан прије почетка Института одлучисмо да Владику Атанасија поведемо до оближњег градића Седоне. Седона је живописно мјесто у пустињи Аризоне, недалеко од Финикса, и позната је по необич

Тиранија технологије

На самом почетку желимо да истакнемо да текст није фанатистичка критика саме технологије, већ намера да се подигне свест о њеним штетним и погубним странама које човека терају у духовну а неретко и физичку смрт. Све што нас тера у зависност је лоше и треба да избегавамо или се сасвим од тога удаљимо. Сведоци смо да млади данас сувише времена проводе пред компјутером/телефоном и то махом није реч о креативном раду, већ о видео игрицама. Проблем су сувише насилне игрице. Донекле је сасвим разумљиво да децу, нарочито тинејџерског узраста, привлаче насилне и мрачне теме јер узрастају и тек се заиста упознају са тим светом, па им је донекле табу тема и желе да „чачкају“, при том испитујући сами себе. Чак ни то не мора бити штетно ако је у нормалној дози и ако пре тога не постоји велики расцеп између реалности и количине насиља игрице с једне, и узраста детета са друге стране. Рецимо, никако један седмогодишњак не би смео да игра игрицу где је реално приказано сурово насиље. Мада је реа

Забрањени Васкрс

 ''Јел сте сви стигли? Нико није ухапшен? Можемо да почнемо Литургију!'' - ове речи свештеника на почетку Литургије као да су изговорене у Римском Царству. Или под турском окупацијом. Или за време комунизма. Не, ово су речи изговорене априла 2020. године, у једном малом сеоском храму у Србији. Познати смо као народ кратког памћења. Зато данас, док се припремамо за сутрашњу прославу Васкрсења Господњег, присетимо се на кратко Васкрса прошле године. У животима нас, релативно малађих генерација Православаца, а и код оних мало старијих који су у веру ушли са падом комунизма, десило се нешто о чему смо до тада само читали, неретко сматрали да је то ствар ранијих времена - Црква је била забрањена! Оваква констатација звучи бомабастично и преувеличано, али када се сагледа из перспективе црквеног живота, ми смо тог пролећа претходне године први пут проживели својеврсни прогон од стране света. Навикнути, и донекле размажени, претходним стањем, ми који живимо црквено често смо д

Двадесет година албума Песме изнад Истока и Запада

На данашњи дан пре тачно двадесет година, на Васкрс 15. априла 2001. године, објављен је први православни рок албум на српском језику. Свакако да је пре овог албума било и других пројеката које смо махом споменули у тексту „ православни рокенрол “ на нашем сајту, али су Песме биле први тематски рок албум потпуно посвећен православној хришћанској духовности. Ово је био искорак не само за домаћи рокенрол, већ и за православну Цркву уопште. На албуму је учествовала различита група аутора и извођача који су се окупили око идејног творца, тадашњег јеромонаха а данас епископа пакрачко-славонског г. Јована (Ћулибрка).  Учешће у пројекту узели су бендови Партибрејкерс, ДСТ, 357, Darkwood Dub, Милош Велимир Буца, Горан Трајкоски (еx Мизар, Анастасија), Горан Марић (ex Бјесови) и многи други... Никада раније, а богами ни касније, није запамћено да је сама Црква иницирала снимање једног рок албума. И у том смислу Песме су биле и остале авангардно стваралаштво домаће уметности. Продуцент албума б

О црквеној „реформацији“

Отац Јован Рапајић, један од најистакнутијих теолога у Богомољачком покрету, често је полемисао у православној штампи тог времена о разним црквеним темама, од којих су многе актуелне и данас. Ово је један одговор заговорницима црквеног реформаторства, које је и данас као и тада, присутно у нашој Цркви. ''Нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? И где су? И колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге Православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је Православље дело Вечнога и да је прече Православље формирати него реформирати... Жалос