На први поглед Господње речи да онај који није са њим јесте против њега, делују сасвим јасно. Шта се ту има више дискутовати? Или си са Богом или са мамоном, трећег пута једноставно нема. Данас живимо у времену када се људи масовно одричу и дистанцирају од Христа, читаве државе које су до скоро важиле за хришћанске више се не могу тако назвати. Ова епидемија одрицања од Христа нарочито је присутна међу младима (у којима запад предњачи, а ни исток не заостаје). Они не само да не желе да имају ишта са Њим већ се отворено, и врло ревносно стављају у позицију богобораца, антихриста – својски се трудећи да се у томе што више истакну.
Питање које се поставља јесте: шта те младе људе толико одбија од Христа, и не само одбија, него их чак подстиче да му се супротстављају са толиким жаром? Многи од нас ће рећи да је то просто дух овога света, да се он одувек противио Христовој науци, и да је одувек било мало оних који следе уски пут. Но да ли је заиста само то у питању? Постоји ли можда и нешто у нама као хришћанима што те људе толико одбија од Христа и Цркве?
Читајући о догодовштинама бенда Секс Пистолс, наишао сам на један врло смешан, али у исто време врло трагичан догађај. Наиме када су желели да свирају у једном велшком градићу, цела протестантска заједница је изашла да их спречи да уђу у халу, стојећи испред исте и певајући разне побожне песмице. Шлаг на торту је био пастор за диригентском палицом. Таква сцена тешко може да придобије младог човека. Пре ће га подстаћи на још већи бунт. Ако је то црква и ако је то хришћанство, у већини случајева он никако неће желети да буде део тога. Таквих примера „проповедања“ Христа нажалост има заиста много.
Многи ће рећи „али какве везе имамо ми православни са тиме? То су протестанти, они и нису аутентична Црква. Шта се нас тиче шта они раде?“ Али зар нема код нас православних, сличних ако не и горих примера, на ширем а исто тако и на личном нивоу? Пре неколико година у Београду смо имали ситуацију где је један од наших „патриотских покрета“ организовао акцију лепљења плаката против Beer Festa, зато што се он одржава у време Успенског поста. Можда и намера није била лоша али тешко да ће то неког подстаћи да пости и да се одрекне својих неколико дана забаве. Готово сигурно ће један такав вид „проповедања“ и овде довести до контра реакције. На другој страни упоредимо то са Џастином (тада оцем Јованом) Марлером који је са својом монашком братијом одлазио управо на андерграунд концерте и фестивале како би тим младим људима пренео Христову поруку путем дељења Death To The World фанзина. Млади људи су већ довољно исфрустирирани и бунтовни због многих забрана које им овај свет намеће, и ако им се и Црква још представи као нешто што ће им само ускраћивати ствари које воле, а притом не знајући шта ће од ње добити, неуспех је загарантован.
А опет колико пута се само може чути како верници својим пријатељима – неверницима, прете паклом и Божијом казном за грехе које чине, притом им никада заправо не говорећи да је Бог љубав и да он заиста не жели да ни они који греше погину већ да он хоће „да се сви људи спасу“.
Будимо опрезни и добро размислимо да ли смо ми као хришћани нашим ближњима, пријатељима, познаницима и свима око нас „светлост свету“ која ће им помоћи да пронађу Христа, или смо им ипак само камен спотицања на путу до Њега.
Коментари
Постави коментар