Неки хришћани воле да се облаче веома скромно. Жене облаче дуге сукње, носе мараме у цркви и ван ње, мушкарци носе џубе док поју. И то је сасвим у реду.
Неки хришћани воле да приватно слушају духовну музику, да читају монашка дела, да често посете неки манастир. И то је у реду.
Неки хришћани се не шале на друштвеним мрежама, нарочито са појавама у Цркви. Не иду лети на купање, не излазе са пријатељима на пиће, не певају уз тамбураше. И то је сасвим у реду.
Али не морамо сви бити као они. Нити одступање од тог обрасца понашања значи да сам ја мање хришћанин, а они да су већи хришћани. То је до темперамента, карактера, навика, а не до вере.
Не морају сви хришћани да носе џубе, нити све хришћанке да носе сукње до земље, не морају сви приватно да слушају духовну музику и читају „Старечник“, не морају сви да се понашају по поменутим обрасцима, као да су задати и обавезујући. Јер кад би то био случај, ми бисмо били секта, а не Црква.
Људи Цркве треба да се отргну од идеје да постоји неки „побожан стил“ понашања и живљења. Истина, људи живе као да је Бог уз њих, или као да Бога нема, али стандарди да се то одреди нису онакви како многи замишљају. На крају крајева, Бог је тај Који одређује да ли човек греши или не, на основу познавања људског срца и дела. Неће Јанко или Марко одредити греши ли Пера или не, на основу његовог одступања од неког „црквеног“ стила.
Као момку, сметало ми је то смештање у кутије и категорије. Па се претпостављало, ако слушаш хеви метал мораш да имаш дугу косу и поцепане фармерке. Ако слушаш панк, мораш да будеш ћелав и носиш црно. Ако слушаш турбо фолк, мораш да носиш тренерку и златну кајлу. Створише временом и неки „побожњачки“ стил. Ако си побожан, по њима, мораш да будеш тих, да ходаш и крећеш се спорије, да ти „слава Богу“ буде узречица, да имаш неколико бројаница, волиш Дивну Љубојевић и имаш читав иконостас у својој кући.
Ма немој.
Моја вера извире из мог односа према Богу и ближњем. Тај однос зависи од оног шта ја носим у себи, од онога ко сам и какав сам. И нико, никада неће прооменити оно шта ми је Бог дао да будем. Свако од нас има одређене дарове, интересовања, свако хрли ка оном што трепери као његова душа. То је с разлогом тако, и то не треба дирати. Од греха, јасно, треба бежати, но је проблем што неки „супер-хришћани“ сматрају да је све што одступа од „побожног“ стила странпутица и грех.
То ме подсећа на једног момка ког сам упознао у Апатину на свирци. Причао ми је како су га истукли јер је у својим мартинкама имао црвене пертле. То је одударало од тог панк-стила и одлазило у онај емо-стил. А ја дошао на ту свирку у белој мајици! Дошао сам због музике, не због моде. Дошао самог због тог трептаја душе.
Тако се деси да људи дођу у Цркву да би пришли Богу, а други их убеде да је начин да Му приђу ако се одрекну свих својих жеља, навика, стила, и претворе се у њих, своје саветодавце, „супер-хришћане“. И онда није ни чудо што и нема толико младих у Цркви, други их убеде да они ништа не ваљају јер нису као они.
Исто тако сам упознао добродушног, музички талентованог момка који је био тетовиран и обучен као рокер. Око звука његове акустичне гитаре спонтано се окупило мање друштво. Кроз причу, сазнао сам да редовно чита Апостол у цркви.
У закључку, можете слушати панк или техно и бити хришћани; ако сте женско, можете носити панталоне и бити хришћанка. Ако сте живог темперамента, будите и даље, само се усмерите ка Христу. Није грех слушати гласну музику, но бити насилан; није грех бити гласан, но повредити човека; није грех шалити се, но јесте ругати се, итд. А опет, ако смо и грешни (а јесмо), тим пре треба да Цркви приђемо, тим пре треба да пожуримо да се мењамо. Но тада не треба мењати стил, но суштину; не треба мењати моду, но душу; не треба да постајемо неко други, но да себе саме приносимо Богу, да би нас Он Својом благодаћу учинио новим људима. Не треба да се претварамо да смо нешто што нисмо, већ да постанемо оно што смо одувек требали да будемо. Ако ме је живот ичему научио, и Добри Бог ка ичему усмерио, то је да не треба лагати ни себе, ни друге.
Јасно, опет, да постоје нека ограничења, те да, рецимо, нећемо сасвим непримерено улазити у храм Божији, нити се својим „стилом“ трудити да провоцирамо – провокације ради. У времену кад се наглашава слобода, хришћанство понавља да лична слобода ипак има границе и да је уско скупчана са личном одговорношћу и обзиром према ближњима, али и поштовањем Христових речи. Но то је тема за себе која у будућности треба да има засебну обраду.
Познаник ме је добро описао, рекавши да сам „Поп међу панкерима и панкер међу поповима“. И то је заиста тако, покушавам да објасним потребу веће слободе у живој, делатној вери, али и потребу за самоконтролом и чврстом вером у (пре)великој слободи.
Христос је пришао свима одбаченима и неснађенима: сиромашнима, бескућнима, болеснима, полуделима, ђавоиманима, блудницима. Искрено сумњам да им је причао о начину како треба да стоје у храму, коју храну треба да једу кад је пост и коју одећу треба да носе. То су објашњавали они који су Христа разапели. Он се бавио суштином. Он их је волео.
Неки хришћани су другачији од онога што свет замишља да морају да буду.
И то је сасвим у реду.
Ако је ваша вера чиста и живите Христом, не дајте да вас ико убеди у супротно. Сасвим је у реду. Будимо аутентични, такве нас Бог воли.
Извор: avdenagom.blogspot.com
Наслов оригинала: „Побожњачки“ стил
Коментари
Постави коментар