Српски народ, нарочито у новијој историји, има обичај да себе проглашава за ''борце против ветрењача'', народ који је ''сам против свих'', кога неправедно мрзи читав свет, народ који страда и пати јер је неко негде тако одлучио. Овакав став, несумњиво, има утемељење у страдалној историји нашег народа, која је таква још од првог помена српског имена па до данашњих дана. Ипак, овакав став умео је да буде и искоришћен ради пропаганде оних који су од тих злочина према нашем народу лепо живели. Од последње деценије прошлог века, након пада комунизма и ''обнове'' националног осећаја код Срба, појачан је став да смо ''небески народ'', омражени од остатка света. Крилатице да нам ''не може нико ништа, јачи смо од судбине'' водиле су наш народ у још већа страдања, сиромаштва, глад, сукобе, поделе међу људима. За све то кривили смо друге, иако смо за много тога кривци били сами.
