Свети Новомученици Јасеновачки

Српски народ, нарочито у новијој историји, има обичај да себе проглашава за ''борце против ветрењача'', народ који је ''сам против свих'', кога неправедно мрзи читав свет, народ који страда и пати јер је неко негде тако одлучио. Овакав став, несумњиво, има утемељење у страдалној историји нашег народа, која је таква још од првог помена српског имена па до данашњих дана. Ипак, овакав став умео је да буде и искоришћен ради пропаганде оних који су од тих злочина према нашем народу лепо живели. Од последње деценије прошлог века, након пада комунизма и ''обнове'' националног осећаја код Срба, појачан је став да смо ''небески народ'', омражени од остатка света. Крилатице да нам ''не може нико ништа, јачи смо од судбине'' водиле су наш народ у још већа страдања, сиромаштва, глад, сукобе, поделе међу људима. За све то кривили смо друге, иако смо за много тога кривци били сами.

Страдања у нашој модерној историји дешавала су се из више разлога. Некада су то били политички, идеолошки, економски, национални... Сви они били су вођени овоземљским мотивима, политичким одлукама, стајањем на губитничким странама у глобално-политичкој игри. И у овим страдањима било је светлих примера херојства, части, и она су дала светитеље и хероје. Нажалост, начин на који су она представљена и поглед који се на њих укоренио у нашем народу, остао је на нивоу овоземаљске сујете. Уместо на Бога, наш народ ослањао се на политичаре или друге војне силе које ће нас спасити када за то дође време. Православље је тако постало само иконографија, уклопљена као део традиције и националниг идентитета.

Када живимо кроз Христа, оно што су за овај свет порази, за нас су победе. Једино ако на страдања гледамо на тај начин, она неће бити разлог за очајање, апатију или жељу за осветом. Само када наш (или било који други!) народ страда за Христа, то страдање има смисао, у супротном, гледано очима овог света, страдање је политички, дипломатски или економски пораз једне нације. ''Блажени су прогнани правде ради, јер њихово је Царство Небеско''. Овоземаљска правда је пролазна ствар, исто као и овоземаљске институције, државе, границе. Христос је вечност и само они који су ради Њега прогнани, на своја страдања, сиромаштва, прогоне и смрт гледају као на победу. Нека наш народ увек буде прогоњен, али не због глобалне политике, географског положаја, идеологије... Када смо било прогоњени ради тога, народ је страдао из ината и мржње, а профитирали су теоретичари завере, лажни пророци и лукави политичари. Овоземаљска сујета није исто што и правда, осветољубивост није правдољубивост. Када се страда ради Христа, страдање одише трпљењем, љубављу и на крају - радошћу! Таквом страдњу радује се читава Црква. Овакво страдање имао је српски народ много пута кроз историју, али и у нама блиској прошлости. Овакво је страдање 700.000 светих Новомученика Јасеновачких!

О овом страдању дуго се није говорило, чињенице се заташкавале или ублажавале. На томе се успешно радило деценијама захваљујући безбожном комунистичком режиму, који је у терору над Црквом и сам дао велики допринос. Логор у Јасеновцу био је пројекат Независне Државе Хрватске (НДХ), који основан августа 1941. године и трајао до априла 1945. године. Не зна се тачан број жртава, али процене варирају од 500-700 хиљада људи, махом Срба, али и Рома и Јевреја. Било је случајева да су у логору убијани и војници НДХ који би одбили послушност.
Оно што посебно узнемирава су начини мучења и егзекуција. Бројна су сведочанства о нељудским поступцима усташа над заробљеницима. Чак су официри Трећег Рајха, под чијим протекторатом је и основана НДХ, били згађени дешавањима у Јасеновцу, карактеришући их у својим записима као ''суштину ужаса'' и поредивши их са Дантеовим Паклом. Мучења су била најразличитија, од  понижавања, силовања ћерки пред мајкама, убијања деце пред родитељима, до вађења очију, забијања жица и бодежа у тело, комадања... Постоје разна сведочанства преживелих о сценама из логора, од описа мучења и убистава до детаља у којима су у казан са храном за заробљеника убацили пса!

После само пар описа ових сцена, није тешко замислити да је Јасеновац те четири године био предворје Пакла на земљи. Али, као и увек у таквим временима и ситуацијама, засијају светли примери. Један од таквих је старац Вукашин о чијем страдању је снимљен краткометражни филм:

За датум када се празнују свети Новомученици Јасеновачки одређен је 13. септембар, и иако се и раније помињао као празник, одлуком Сабора званично је уврштен у календар СПЦ 2010. године. Последњих година урађено је доста по питању упознавања света, али и нашег народа, са страдањем у Јасеновцу. Велики допринос томе дао је владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац СПЦ, који се својом делатношћу већ годинама супротставља ћутању по питању усташких злочина. Радило се и на обнови манастира светог Јована у Јасеновцу. Управо тамо, ове године је одржана централна прослава празника светих Новомученика Јасеновачких:

Вреди поменути и дивну изложбу ''Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења''. Она је скуп цртежа монахиње Марије из јасеновачког манастира. Од како је дошла у Јасеновац, обилазила је, кадила и држала помен на гробовима јасеновачких мученика. То је оставило дубок траг у њеној души, а начин да то изрази нашла је након што је видела иконе једног грузијског свештеника, урађене у форми дечије сликовнице.

Управо овакав наслов изложбе осликава у својој пуноћи Јасеновац. Јер он није само место страдања, већ и место васкрсења. Он није место српског пораза, већ победе. Са тога места, 700.000 светитеља вазнело се у Вечност! Има ли веће победе од тога? Може ли тако нешто да се мери са територијама и границама? Може ли да се мери достојанство старца Вукашина са зверским убијањем којим су на крају (педесет година касније) остварили свој овоземаљски циљ? Јер један народ није вредан онолико колико има економске моћи, квадратних километара територије или наоружања, већ колико га светитеља представља пред Престолом Творца.

Трнов вјенац умјесто косе

Српска дјеца теби носе,

Родитељске памте узе

Што им Христос брише сузе.

Земља памти ваше ране

Што су по њој изоране,

Небу носе дјечје жеље

Моле се за мучитеље.