СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Независно од тога да ли се спремамо да се бавимо мисионарским радом или не – ако себе сматрамо православним хришћанима треба да схватимо једну просту истину: Свето Писмо није наша приватна својина. Свако од нас ће на Страшном Суду дати одговор – да ли смо знали Христа и својим животом посведочили о Њему или смо се, без обзира што смо примили Свето Крштење, својим животом одрекли Њега. Као што знате, у Америци је била предузета озбиљна мисионарска делатност да се у ту земљу донесе Православље. Говорим сада о јеромонаху Серафиму Роузу. До примања монашког пострига отац Серафим је био протестант. Школовао се на неколико универзитета у Америци а затим за себе открио Православље, тачније, Православље се открило њему. Горећи вером, он је пожелео да тај драгоцени бисер подели са другима. Почело је овако. Два млада човека, будући отац Герман (Подмошенски) и отац Серафим (Роуз) живели су у једном од либералних центара Америке. Управо тамо, на универзитету Беркли који се налази у Калифорнији

Често током живота улазим у проблеме због своје, рекло би се, ирационалне жеље да свуда стигнем, са сваким проведем време, свему присуствујем... Развијало се то у мени, пробијало границе мојих могућности и често сам страдао због таквих тежњи. Једноставно као да моја природа не може да се помири са коначношћу, са ограничењима, са простором и временом. Сва та ограничења, мојој души би наносила још тежу, непремостиву патњу да није Христа. Кроз Њега та ограничења нестају. Само онда када останем насамо са Њим тада сам свуда. Само тада ништа ми не представља препреку. Тада ме не мучи ни просторна ни временска раздаљина, тада нестају границе условљене законима овога света. Ако се причешћујем, и тако уносећи Христа у себе, увек изнова обнављам тај осећај. Уношењем Крви и Тела Господњег у себе, нисам присајединио само – „праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и сваки дух праведника, преминулог у вери“ – уз себе сам тада присајед