Често током живота улазим у проблеме због своје, рекло би се, ирационалне жеље да свуда стигнем, са сваким проведем време, свему присуствујем... Развијало се то у мени, пробијало границе мојих могућности и често сам страдао због таквих тежњи. Једноставно као да моја природа не може да се помири са коначношћу, са ограничењима, са простором и временом. Сва та ограничења, мојој души би наносила још тежу, непремостиву патњу да није Христа. Кроз Њега та ограничења нестају. Само онда када останем насамо са Њим тада сам свуда. Само тада ништа ми не представља препреку. Тада ме не мучи ни просторна ни временска раздаљина, тада нестају границе условљене законима овога света. Ако се причешћујем, и тако уносећи Христа у себе, увек изнова обнављам тај осећај. Уношењем Крви и Тела Господњег у себе, нисам присајединио само – „праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и сваки дух праведника, преминулог у вери“ – уз себе сам тада присајединио све оне друге који се причешћују овом Тајном. Постали смо Једно у Христу и угасили сваку раздаљину, дистанцу, ограничење. Векови, километри, националне и класне разлике, морална и социјална мерила, све то се гаси када смо заједно у Христу! Онога тренутка када узмем бројаницу и завртим је призивајући име Његово, ја сам се поново присајединио са свима њима. Са сваким ко Христа исповеда. Са сваким чија је мисао или дело бар у једном тренутку ишла ка Христу. Јер нису уз Христа само они који га уносе у себе, већ и они који творе Његову вољу! Свесни или несвесни својег припадништва Цркви (=Телу Христовом). У слављеничком заједничарењу сјединили су се верни који су се ноћас причестили на поноћној литургији велелепног московског храма, старци који су унуке водили на јутрење у малу сеоску цркву надомак Тбилисија, монаси светогорских келија, све наше епархије од Призрена до Румије, радници пекаре који су и ове ноћи месили хлеб не би ли исти донелу на сутрашњу трпезу, лекари који воде борбу непрестану, чистачи широких прљавих булевара... Свако ко носи пламен Љубави у себи, тај је уз Христа. И ја, ништаван, заједно сједињен са њима. Једино тада сам спашен и сохрањен свих неправди и сумња, једино тада сам са сваким човеком онолико колико доброг у њему има. Једино тада не видим ништа друго до Светлости, Светлости Богомладенца. Христос се роди!
Ваистину се Христос роди!
ОдговориИзбриши