Пређи на главни садржај

Сви (сте) један у Христу Исусу

Често током живота улазим у проблеме због своје, рекло би се, ирационалне жеље да свуда стигнем, са сваким проведем време, свему присуствујем... Развијало се то у мени, пробијало границе мојих могућности и често сам страдао због таквих тежњи. Једноставно као да моја природа не може да се помири са коначношћу, са ограничењима, са простором и временом. Сва та ограничења, мојој души би наносила још тежу, непремостиву патњу да није Христа. Кроз Њега та ограничења нестају. Само онда када останем насамо са Њим тада сам свуда. Само тада ништа ми не представља препреку. Тада ме не мучи ни просторна ни временска раздаљина, тада нестају границе условљене законима овога света. Ако се причешћујем, и тако уносећи Христа у себе, увек изнова обнављам тај осећај. Уношењем Крви и Тела Господњег у себе, нисам присајединио само – „праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и сваки дух праведника, преминулог у вери“ – уз себе сам тада присајединио све оне друге који се причешћују овом Тајном. Постали смо Једно у Христу и угасили сваку раздаљину, дистанцу, ограничење. Векови, километри, националне и класне разлике, морална и социјална мерила, све то се гаси када смо заједно у Христу! Онога тренутка када узмем бројаницу и завртим је призивајући име Његово, ја сам се поново присајединио са свима њима. Са сваким ко Христа исповеда. Са сваким чија је мисао или дело бар у једном тренутку ишла ка Христу. Јер нису уз Христа само они који га уносе у себе, већ и они који творе Његову вољу! Свесни или несвесни својег припадништва Цркви (=Телу Христовом). У слављеничком заједничарењу сјединили су се верни који су се ноћас причестили на поноћној литургији велелепног московског храма, старци који су унуке водили на јутрење у малу сеоску цркву надомак Тбилисија, монаси светогорских келија, све наше епархије од Призрена до Румије, радници пекаре који су и ове ноћи месили хлеб не би ли исти донелу на сутрашњу трпезу, лекари који воде борбу непрестану, чистачи широких прљавих булевара... Свако ко носи пламен Љубави у себи, тај је уз Христа. И ја, ништаван, заједно сједињен са њима. Једино тада сам спашен и сохрањен свих неправди и сумња, једино тада сам са сваким човеком онолико колико доброг у њему има. Једино тада не видим ништа друго до Светлости, Светлости Богомладенца. Христос се роди! 

Коментари

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.