СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

У емисији „Дјеца Апокалипсе“, посвећеној певачици Кристи Пефген Нико, владика Јован Ћулибрк њен однос према животу пореди са једном занимљивом причом из житија светог Антонија Великог: „Сетимо се приче из житија светог Антонија, у којој је већ стари Антоније Велики говорио Богу како је у годинама, све је видео и срео, и моли Бога да га научи још нечему. Бог му се јави и каже „Иди у Александрију, тамо има један обућар, иди и њега питај.“ Зачуди се Антоније, али пође, послушан, какав је био, изађе из своје пустиње и оде у Александрију, нађе обућара, и каже му: „Човече, мене је Бог послао теби да ми нешто кажеш!" А овај, познајући светога, каже му: „Е, велики оче, немој да се шалиш са мном, ниси из пустиње изашао да би се са убогим човеком шалио.“ А Антоније му каже: „Божија је заповест да ми то кажеш, човече, шта ти то чиниш пред Богом!“ А он му одговара: „Е, мој Аво, ништа ја не чиним, напротив, ја знам само једну ствар, а то је – да ће се сви људи спасити, а ја да ћу пропасти!“

Шта је Црква? Најтачнији и најкраћи одговор био би да је Црква Тело Христово, творевина не од овога света. Међутим постојање Цркве је како метафизичко тако и физичко, и може се посматрати и ван духовних оквира, кроз њен културолошки значај. Црква је вековима водила евиденцију о живима и упокојенима, записе о историји нашег народа, била стожер образовања, држећи заједницу на окупу. Kако онда тако и данас. На Kосмету, многим људима у забаченим деловима, Црква је једини контакт са спољашњим светом и (најчешће) једина која пружа помоћ. С друге стране, где ће се Срби окупљати у дијаспори – око неког кафића, књижаре, забава – ако не око својих храмова?! Јер цркве су неретко и једино место где Срби ван свог дома могу да говоре матерњим језиком, где се могу видети са сународницима, присуствовати предавањима и културним дешавањима на многе духовне али и националне теме, па чак и похађати бесплатне курсеве српског језика, који не постоји у образовном систему земље у којој живе. И на том примеру,