У емисији „Дјеца Апокалипсе“, посвећеној певачици Кристи Пефген Нико, владика Јован Ћулибрк њен однос према животу пореди са једном занимљивом причом из житија светог Антонија Великог:
„Сетимо се приче из житија светог Антонија, у којој је већ стари Антоније Велики говорио Богу како је у годинама, све је видео и срео, и моли Бога да га научи још нечему. Бог му се јави и каже „Иди у Александрију, тамо има један обућар, иди и њега питај.“ Зачуди се Антоније, али пође, послушан, какав је био, изађе из своје пустиње и оде у Александрију, нађе обућара, и каже му: „Човече, мене је Бог послао теби да ми нешто кажеш!" А овај, познајући светога, каже му: „Е, велики оче, немој да се шалиш са мном, ниси из пустиње изашао да би се са убогим човеком шалио.“ А Антоније му каже: „Божија је заповест да ми то кажеш, човече, шта ти то чиниш пред Богом!“ А он му одговара: „Е, мој Аво, ништа ја не чиним, напротив, ја знам само једну ствар, а то је – да ће се сви људи спасити, а ја да ћу пропасти!“
Можда није сличније приче било у савременом свету од ове, коју је својим животом испричала Нико. Она, која је сагледала тај свет очигледно дубље него остали, која је знала сваку душу која живи у њему дубље него сви, није из њега хтела да изађе, сматрајући да јој са њим ваља и пропасти.“
Владика се осврће и на њен самостални албум "Chelsea girls", на коме се својом тугом издаваја истоимена песма. Она је посвећена људима окупљеним око идеја Ендија Ворхола и алудира на истоимени филм, чије су „звезде“ младе жене из њујоршког хотела Челзи. Ипак, кроз стихове ове песме, јасно се може осетити туга изгубљених потомака западне цивилизације (не заваравајте се да је то „негде тамо“ - и ми јој припадамо!), која облацима порока покушава да сакрије јасан увид у бесциљност и празнину свога пута.
„Албум се по много чему издваја од „веселих 60-их“, пре свега својом тугом, коју она носи већ тада са собом, као што ће је носити до краја живота, у дубоким упалим плавим очима и нечим што је изгледало као да све те људе са којима она живи дубоко сагледава, дубоко зна, зна да су кренули никуда - on the road to nowhere - али да жели да на том путовању буде с њима, осећајући да је део тог света и да, иако је он сигурно пропао - а то је оно што је она видела - она не може да га напусти. Не зато што неће, не зато што је нечим спречена, већ зато што је са онима које воли и којима припада, одлучила и да пропадне.“
Јасне и тешке владичине речи остављају траг у срцу, без обзира на то колико познајете њену музику. Свако кога није прогутала болест неосетљивости којом је инфицирано данашње друштво, ко није духовно утрнуо већ осећа бол других људи, свако може да се пронађе у овим речима.
Кристи, као и неки други уметници о којима смо писали, свакако су поднели страдања и постали жртва ове цивилизације поневши на својим плећима бол и вапаје њене деце. Као што ћемо се молити за душе тих људи, тако њихове судбине морамо да сагледамо као аларм, а не као путоказ. Пропадати са онима које волиш није врлина. Врлина је савладати себе, извући се из муља а онда не заборавити оне који су у њему, већ, са ногама на чврстом ослонцу загњурити руке и главу ка онима који тону.
Нека нам закључак и укрепљење буду речи учитеља покајања, светог Јефрема Сирина: „Желим да спасем ближњега који тоне, а због неискуства сам тонем са њим. Хоћу, бедан, да постанем лекар страсти, а сам се налазим у њиховом ропству. Просвети, Господе, очи срца мога, да бих познао множину мојих страсти.“
Коментари
Постави коментар