Шта је Црква? Најтачнији и најкраћи одговор био би да је Црква Тело Христово, творевина не од овога света. Међутим постојање Цркве је како метафизичко тако и физичко, и може се посматрати и ван духовних оквира, кроз њен културолошки значај. Црква је вековима водила евиденцију о живима и упокојенима, записе о историји нашег народа, била стожер образовања, држећи заједницу на окупу. Kако онда тако и данас. На Kосмету, многим људима у забаченим деловима, Црква је једини контакт са спољашњим светом и (најчешће) једина која пружа помоћ. С друге стране, где ће се Срби окупљати у дијаспори – око неког кафића, књижаре, забава – ако не око својих храмова?! Јер цркве су неретко и једино место где Срби ван свог дома могу да говоре матерњим језиком, где се могу видети са сународницима, присуствовати предавањима и културним дешавањима на многе духовне али и националне теме, па чак и похађати бесплатне курсеве српског језика, који не постоји у образовном систему земље у којој живе. И на том примеру, српство се далеко боље и чвршће сачувало око црквених огњишта у белом свету, него овде, где Срби на простору где чине доминантну већину имају све на готово, па често за то нити маре, нити негују. Ипак, Цркву никада не треба свести на фолклор, на чувара традиције, јер она је пре свега наш пут ка Вечности, али је врло важно истаћи да без Цркве, питање како бисмо се и у којој мери као народ одржали ван отаџбине. Црква нас је управо сачувала кад нисмо ни имали државу, током османлијског ропства, или као мањину у Аустроугарској. Примера ради, у време када су Срби у Угарској били фактор, у Сент Андреји је било потребно изградити преко 20 цркава. Данас, када у граду скоро да и нема Срба, активна је само једна. Где нема Срба, нема ни цркве. О томе добро треба да размисле сви Срби који наш национални идентитет траже ван СПЦ.
Све то се данас најбоље огледа у Црној Гори. Од регионалне тј. географске поделе, као једине поделе између православних Срба који су живели у две српске државе до 1918. године – дошли смо до фалсификоване заставе, химне, језика, писма, нације и историје (која би најрадије да избрише поменуту годину). У таквој реалности, Црква је последњи бастион и последње уточиште, зид и филтер свим историјским лажима и фалсификатима.
С друге стране, у Цркви као наднационалној, васељенској и саборној институцији, најпре надилазимо свој национ, своје порекло и племенску припадност постајући део породице која не познаје пол ни боју коже; али истовремено као припадници Српске цркве и народа који се кроз историју изборио за своју помесну и народну патријаршију, на најлепши могући начин негујемо своје порекло и народну припадност. Управо је Црква, са својом хералдиком, символима, предањима и обичајима као нико други уткана у срж нашег народног бића.
Наравно то не значи да су у Српску цркву позвани само Срби. И ту не треба падати у замку. За мене, као Србина, једнако су отворена врата православне цркве у Пољској, Албанији, Грчкој или Русији. Свугде где је православна евхаристија. Национални префикс одређене патријаршије јесте само географска и историјска одредница једне помесне цркве. На исти начин, врата Српске православне цркве у Србији или ван ње, отворена су за све Албанце, Словаке, Мађаре, Русине и друге који су православни, или то желе да постану ("Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28, 19).
Бити Србин (или припадник неког другог народа), али на првом месту бити православни хришћанин, и увек између та два тражити меру и симфонију, јер у супортоном свако пренаглашавање води крајностима, екстрему – једна етнофилетизму (пренаглашавање националног) а друга "црквеном" пацифизму (самопорицање истог). Симфонија којој треба да тежимо оличена је у символу двоглавог орла – споју вере и нације, цркве и државе, патријарха и владара, две главе једног тела, символ којег су наши преци тако мудро наследили од Источних Ромеја. И уколико погледамо историјске околности, мера нашег народног спасења и препорода, биће онолика колико се будемо држали тог хришћанско-народног пута. Свако скретање са њега, завршаваће у амбисима безбожништва тоталитарних идеологија, које нити знају за Бога, нити за човека маре.
Коментари
Постави коментар