Била једном једна земља. У тој земљи немар и корупција су толико узели маха да је у једном дану страдало шеснаесторо људи и једно нерођено дете у стомаку. У мору свеопште апатије, почео је да дува ветар правде оличен у младима као последњим неанестезираним и непоткупљеним делом друштва. Можда бих овај текст требао да наставим у овом тону јер се господа хришћанска из врха СПЦ понашају као да је у питању бајка а не суморна стварност. Како не бих улазио у све детаље интелектуалне манипулације дежурних духовника који су своје и властољубље и апатију својих надређених покушали да прикрију и/или поткрепе на најразличитије могуће начине, осврнуо бих се на најчешћи аргумент хришћанског „потчињавања“ властима. У преводу, све што се дешава у држави, па макар због тога страдао и наш ближњи, правдаћемо чувеним „ћесару ћесарево“. Нас то не треба да се тиче или како епископ Сергије поручује „гледајмо своја посла“. Да ли нас јеванђеље и свети оци уче да сваку хришћанску поуку узимамо механички и без ...
У широкој тишини аљаске тундре, матушка Олга рођена је 3. фебруара 1916. године. Њено име на језику Јупика било је Арсамкук — име које значи ниска, скривена, неукрашена — попут семена тихо посејаног у земљу. То име је пророчки обележило њен живот, јер није живела у хвалисању или слави, већ у смирењу, побожности и љубави. Од детињства је била обликована и земљом и Црквом. Њене руке су училе древне вештине жена народа Јупик — шивење, кување, припрему хране за зиму, подизање деце и бригу о дому. Али њену душу обликовала је божанска благодат која је на Аљаску дошла са православним мисионарима из Русије. Вера Светог Германа и Светог Инокентија пустила је корене у њеном селу — и у њеном срцу. Породични живот, смене годишњих доба и црквена богослужења били су уткани заједно, стварајући у њој нераздељиву одежду земаљског служења и небеске чежње. Удала се за Николаја Мајкла, сеоског трговца и поштара, који ће касније бити рукоположен у свештенички чин. Временом ће постати позната не само као Ол...