СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Била једном једна земља. У тој земљи немар и корупција су толико узели маха да је у једном дану страдало шеснаесторо људи и једно нерођено дете у стомаку. У мору свеопште апатије, почео је да дува ветар правде оличен у младима као последњим неанестезираним и непоткупљеним делом друштва. Можда бих овај текст требао да наставим у овом тону јер се господа хришћанска из врха СПЦ понашају као да је у питању бајка а не суморна стварност. Како не бих улазио у све детаље интелектуалне манипулације дежурних духовника који су своје и властољубље и апатију својих надређених покушали да прикрију и/или поткрепе на најразличитије могуће начине, осврнуо бих се на најчешћи аргумент хришћанског „потчињавања“ властима. У преводу, све што се дешава у држави, па макар због тога страдао и наш ближњи, правдаћемо чувеним „ћесару ћесарево“. Нас то не треба да се тиче или како епископ Сергије поручује „гледајмо своја посла“. Да ли нас јеванђеље и свети оци уче да сваку хришћанску поуку узимамо механички и без ...

У широкој тишини аљаске тундре, матушка Олга рођена је 3. фебруара 1916. године. Њено име на језику Јупика било је Арсамкук — име које значи ниска, скривена, неукрашена — попут семена тихо посејаног у земљу. То име је пророчки обележило њен живот, јер није живела у хвалисању или слави, већ у смирењу, побожности и љубави. Од детињства је била обликована и земљом и Црквом. Њене руке су училе древне вештине жена народа Јупик — шивење, кување, припрему хране за зиму, подизање деце и бригу о дому. Али њену душу обликовала је божанска благодат која је на Аљаску дошла са православним мисионарима из Русије. Вера Светог Германа и Светог Инокентија пустила је корене у њеном селу — и у њеном срцу. Породични живот, смене годишњих доба и црквена богослужења били су уткани заједно, стварајући у њој нераздељиву одежду земаљског служења и небеске чежње. Удала се за Николаја Мајкла, сеоског трговца и поштара, који ће касније бити рукоположен у свештенички чин. Временом ће постати позната не само као Ол...

Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже. Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашт...

У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског. Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао ...

Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати . Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла. Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбач...

Пре више од десет година догодио се следећи догађај у нашој парохији. Тада сам био прислужитељ у олтару, служећи са оцем Анатолијем (Проскурином), настојатељем храма иконе Богородице Донске у граду Митишчи (северно од Москве). Један човек му је пришао и рекао: „Оче, тежак ми је живот. Благословите да се обесим.“ Можете замислити очево изненађење. Међутим, отац Анатолиј га је саслушао до краја и објаснио му да је самоубиство страшан грех и да је људски живот непроцењив дар Божији. Али човек није хтео да чује за то и наставио је да наговара свештеника да му да благослов за самоубиство. Тада је отац Анатолиј рекао: „У реду. Само, када се будеш бесио, кажи ово: ‘Господе, предајем Ти дух свој, а тело предајем вама демонима’.“ Зашто му је отац Анатолиј дао такав савет и шта је тачно у том тренутку предосећао – и даље је за мене мистерија. Али човек је био задовољан овим одговором и отишао је са јасним планом. Наравно, сада схватам да је отац Анатолиј несумњиво почео да се моли за тог несрећн...