Верујем да је ово осећање на својој кожи осетио сваки искрени боготражитељ. Осећај одбачености, неуклапања, неприхваћености. Поготово ако живите у средини где се кажњава свака врста различитости. Самоћа, иако у одређеним облицима може бити благословена, она је најчешће душегубна и противприродна. И то је осећај који није познат само нама људима. Господ пред своје хапшење у Гетсиманском врту опомиње своје ученике што не могу да остану будни већ га остављају самог и спавају. Ако бисмо се вратили на почетак тј. на Постање, Бог приликом стварања своје иконе – човека – види да Адам није самодовољан. „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.“ (1Мој 2, 18) Човек једино у сусрету са другим остварује своју целину, у супротном остаје један од полова – половина. Када спомињем благословене облике самоће, мислим најпре на пустињаке. Па чак и они прекидају своју изолацију када треба да се причесте и заједничаре у литургији. Сама Црква јесте заједница људи и сам ...
Можда Платон? Али он се, управо због свог дубоког познавања сопствених несавршености и мана преобразио у стрелу жеђи за световима изнад, светом вечних идеја и идеала. То значи да он није савршен и потпун човек. Можда је Буда савршен? Али Буда је, прогањан монструозним и немилосрдним осећањима људске несавршености све своје жеље за савршенством људског бића пренео на онострани свет – у свет апатије и безосећајности, односно у нирвану. Дакле, он није ни савршен и потпун човек. Можда Мојсије? Па ипак, чак је и Мојсије прогоњен ужасним несрећама свог народа и сопственом слабошћу наставио да тражи помоћ с неба. Заиста, горчина његовог човештва је заслађена пророчким визијама о будућем доласку Месије и Спаситеља. То значи да он такође није савршен и потпун човек. Можда Мухамед? Али Мухамед, мучен својим крволочним Хадом и својим чулним рајем трчи овом планетом остварујући кроз ватру и гвожђе своје пророчке снове, газећи са фанатичним одушевљењем лешеве „неверника“. Дакле, ни он није ни саврш...