25. јун 2020.

Родно-верје у демоне

Са словенским неопаганизмом, тачније родноверјем (како се романтичарски назива), сусрео сам се пре неких десетак година, у време своје средње школе. Та, можемо слободно рећи идеологија, тек је узимала маха код нас. Иако нисам упао у клопку својих вршњака који су почели да се изјашњавају као родновери/пагани, сматрао сам сасвим легитимним неговање словенске митологије као део народног фолклора и наслеђа. У свему томе помагало је што група која је то промовисала, није била радикално окренута против православља и нашег „јеврејског Бога“, што обично није случај. Прилично неутемељен у својој вери, нисам схватао да се не може „служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), и да је граница од фолклора до служења мамону (демону) врло танка. Знам да би се сада сваки просечан поклоник родноверја (било религиозни или фолклорни) нашао увређеним и рекао да оно нема никакве везе са окултизмом, већ служењем својим прецима и (на)родним боговима, али замка и јесте у томе што се мамону може служити и свесно и несвесно. Но, о томе нешто касније...

27. мај 2020.

Држи ум у паклу и не очајавај

Аскета у молитвеном стању сагледава ствари које за већину људи остају мистерија, али након тога суочен је са немогућношћу преношења ове тајне – преведено на разумљив језик, обично бива протумачено погрешно, па чак потпуно супротно од стране онога који слуша. Људски језик, његове речи и појмови ограничени су у могућности да пренесу и објасне унутарње стање једног човека другом. Неопходан услов за међусобно разумевање јесте узајамно или идентично искуство.

05. мај 2020.

Како ме је свети Платон спасио депресије

У животу сваког човека појаве се периоди у којима му се чини да је све(т) против њега. Тако и они који су у Цркви, који верују у Господа и Његову промисао и деловање у нашем животу, у таквим периодима лако доживљавају падове. Тешко је касније схватити оно што осећамо у тим тренуцима, али када очајање, чамотиња, безнадежност обузму нашу душу, више не контролишемо себе. Демони тада преузимају конце наших живота, често нас наводећи на поступке због којих се касније дубоку кајемо, ако дочекамо шансу за покајање.

29. април 2020.

Снага је у заједници (Земља Живих)

Заједница Земља Живих прославила је 24. априла своју славу, Источни Петак. Овом приликом Заједницу су посетили свештеници, пресечен је колач и одржано је пар беседа које свима нама могу бити на духовну корист.

17. април 2020.

„Нећу те се одрећи“

Последња недеља Васкршњег поста, у којој се сећамо Христових страдања, током овогодишњег поста обележена је једном необичном и пре свега, тескобном атмосфером. Није то само она атмосфера туге у коју свако од нас упада сећајући се Христових страдања. Ова је, осим догађајима из Јерусалима од пре више од два века, обележена и трагедијом садашњег тренутка и стања у коме се свет налази. Немогуће је, и неприродно, са стране посматрати оно што се догађа. Немогуће је једном хришћанину да остане равнодушан на пуне болнице, полицијске часове, тешка стања и (и)рационалне страхове који разарају људе око нас. Немогуће је такође да остане нем на својеврсну забрану Васкршње Литургије, на чињеницу да ће у празним храмовима свештенику, уместо громогласног и радосног „Ваистину воскресе“, најрадоснију вест потврђивати два-три појца из певнице или пар људи који су успели да дођу на богослужење.

09. април 2020.

Пророштво оца Серафима Роуза

Осликавши тамну слику у којој је човечанство данас, отац Серафим је мудро предсказао шта се може очекивати од осамдесетих (и година које долазе прим. Смрт Свету), како ће то утицати на нас са духовне стране, и шта можемо учинити. Нагласио је три покрета: ширење комунизма у слободном свету, јачање источњачких религиозних идеја и духовне обмане, и буђење вере у Русији.

05. април 2020.

Насиље

Насиље... Своје унутрашње насиље манифестујемо споља. Тако малтретирамо слабије вршњаке током школовања. Тучемо, вређамо, саботирамо. Касније малтретирамо жене на улици. Добацујемо, оговарамо, узнемиравамо. Онда прелазимо на животиње. Луталице. Псе, мачке, голубове, мишеве. Све оне који не могу да нам врате. Методе су сличне. Жртве су увек исте. Само да су беспомоћне и слабије од нас. Касније то преносимо на сопствене породице. Жене и децу, ако их уопште имамо. Хранимо своју мржњу. И са њом умиремо. Одумиремо. Носимо је са собом и после своје смрти. Зашто? Неко би рекао недостатак љубави, васпитања, пажње. Ипак многи нису ништа од наведеног имали, па су израсли, дорасли у Људе. Са великим словом љ. Искључиво својим избором. Слободом коју нам је Бог дао.

28. март 2020.

Вера у епрувете - Монах Арсеније (Јовановић)

Вера у епрувете, асепсоле, детерџенте... Да ли нам је дошао крај?

Изгледа да присуствујемо најтежем паду вере код хришћана у целом свету, а и код нас Срба.