Кошмар

“Губим време дајући свом уму

Чулна задовољства што их могу наћи.

Морам се вратити, вратити истини

Напуштеној и остављеној далеко иза мене

То је тако лако видети,

ако желиш да будеш слободан

да не будеш само роб.

Јер без обзира на то како изабереш

Знаш да ћеш изгубити

Ако не тражиш истину”

Cro-Mags, Seekers of the Truth

У грчким митовима, персонификација сна је бог Хипнос који је живео у Хаду близу реке Лете (заборављубље) са својим братом Танатосом (смрт).

У многим причама он је љубазан, благ и миран, али и поседује оне људске животе које чини сненим. Од имена овог бога добијамо реч хипноза, јер митови који га укључују откривају да је хипнотизер тај који преузима власт и контролу над оним кога успављује. Савремени живот наставља да у хипнотички зујећем вортексу усисава душе у дубоки сан и грозничав кошмар.

Ова ноћна мора је најстрашније врсте; карактерише је општа раслабљеност - нелагодност без уочљивог корена или тачке генерисања.

Шкољка тела шета около анимирана свакодневним убризгавањем духа времена, три пута дневно по два грама Zeitgeist-a (Дух времена) док душа дрема у заточеништву и страшном ужасу због недостатка основе и сврхе постојања.

Зрачење екрана, дим допа и хипнотичка аура дигитализованог живота чине ум глином погодном за обликовање у рукама пасивности која сапулсира ритму општег компромиса нашег доба.

Доживљавамо тоталитарну навалу ласкања, идеологија, удобности итд. Ови напади долазе под маском сигурности, самоодржања, самопоуздања, надимања воље и друге деце таштине.

Они се испумпавају са главног рачунара у етар да би угушили душу у дубоком духовном сну, јер заспати под хипнозом света значи бити поседнут њиме и боравити у забораву и смрти.

Онај који је намамљен у овај смртоносни сан је онај кога су угризли зуби пуни горког отрова овога света и греха, „јер и он издише гадне мирисе као мртви и неактиван је као онај који спава и као и он ништа не види, али сања и ствара маштарије и илузије“, каже Свети Јован Златоусти.

Виртуелно свезнање у свету презасићеном подацима и порицањем самообмане омогућава телу да се креће у зомбираном постојању без помисли да пробуди или узбурка тог унутрашњег човека који снева отворених очију. Међутим, када се утикач бежичне мреже ишчупа и повуче за собом ову опојну илузију, душа почне да говори у сну и страхоте ноћне море не могу се занемарити.

Можда се јауци унутрашњег Ја могу заглушити сталном омамљеношћу екстраваганцијом, али никада неће бити утишани и када ухо почне да чује те ужасне крике из самоизазваног грозничавог сна, оно не може а да не утисне праву стварност у ум.

Та стварност је да смо изгубљени у лажи самодовољности, лишени мудрости у свету знања и сврхе у новом добу наводних прилика и еволуције. Људска раса на врху напретка, а ипак на ивици духовног истребљења. Људи опседнути трошењем милијарди да пошаљу ракете у свет изнад или улагањем милиона да се потопе у свет испод, а ипак потпуно игнорантни за свет унутар себе.

Међутим, ми нисмо створени да спавамо, већ да напустимо своје самостворене илузије и будемо људи који буде душу. Човек је створен за трансценденцију, а не за уживање у блату месечарења.

Због тога душа вапије из ропства свог хипнотичког тиранина. Јауче из снене мочваре у коју је спроведена и крицима вас застрашује усмеравајући ка нечем вишем од материјалистичке пластичности која вас је учинила вештачким бићем са неухватљивим постојањем.

Почетак будности, брисање мрене пешчаног човека са очију јесте прихватање ноћне море коју душа живи.

Само у препознавању сопственог јадног, хипнотизованог и поседнутог стања човек се буди за стварност из које је отет и заточен. У препознавању да нам је свет који жуди да буде наш господар дао само празна обећања, таму и превару. Подстиче нас да конзумирамо, прилагођавамо се, живимо за задовољство, отупљујемо ум, угојимо тело и останемо у сну. Да се пунимо знањем и подацима, а да останемо неразумни и несвесни озбиљности нашег стања и заточеништва. Чак смо преварени да верујемо да смо самодовољни, аутономни и да знамо шта је најбоље за нас саме. Међутим, видимо како свет испумпава лек за леком и програм за програмом како би још чвршће осигурао повез на очима нашег духовног проблема вером у „универзум“, „самосрећу“ и друге безличне богове који не постављају никакве захтеве пред душу. Све ово, наравно, одвлачи пажњу од реалности нашег стања илузије и нестварности.

Велики подвижник из четвртог века, Свети Василије Велики, писао је о нашој невољи говорећи „ми смо без разумевања, не испитујемо своју структуру; не желимо заиста да знамо шта смо и зашто смо. Јер ми смо ушушкани у највећој равнодушности према самима себи не желећи да знамо ствари које су нам на дохват руке, знање чак ни о најситнијим аспектима оног бескраја који је у нама.”

Концентровани напор света је да се игнорише корумпирано унутрашње стање и да се сав фокус стави на кошмарни свет снова који смо створили мислећи да ће свака бандажа (нови председник, економска структура, социјална политика, итд.) бити решење тираније са којом се суочавамо.

Међутим, препознавање нашег истинског унутрашњег стања и обраћање пажње на ужасне крике уснуле душе рађају жеђ за светлошћу и способност да се отресемо хипнозе која нас плени.

Ако погледамо унутра, видимо огроман свет који је намерно игнорисан. Исти горепоменути подвижник је написао: „Не презрите чудо које је у вама. Јер ви сте мали по свом сопственом рачунању, али Реч ће вам открити да сте веома велики. Зато овај мудри Давид видећи себе тачно каже: „Дивно ми је знање твоје“ (Пс 138, 6), открио сам чудо у знању о Теби... Из овог малог дела градње појмим великог Градитеља.“

У сваком човеку је космос, одраз и икона саме креације и њеног Аутора. Човечанство није створено за ноћне море, грозничав сан и хипнотичко заточеништво. Међутим, ужас наше хипнозе је у томе што смо почели да верујемо да је начин на који живимо у овој ноћној мори оно што ми јесмо или смо створени да будемо, али „чинити зло значи одступити од доброг пута, противречити својој правој намени, својој природи, својој сврси, свом пореклу, циљу, дефиницији, својој вољи и коначно својој суштини“, каже Свети Дионисије.

И како каже велики страдалник за истину, Свети Максим: „Зло се не налази у суштини створења, већ у њиховом лажном и неразумном кретању. Могло би се рећи да зло није ништа друго до неуспех да се на природан начин усмере способности које су уграђене у људску природу. Штавише, зло је ирационално кретање природних способности које их води према погрешном суду и ка нечему другом осим њиховог правог извора. Под „извором“ разумем Аутора целокупне креације према коме сва бића стреме по самој својој природи.”

Односно, узели смо природу са којом смо створени, природу створену за преображење и склону врлини и изопачили је ка самозадовољству. Узели смо духовне моћи и усмерили их уместо ка унутрашњем животу у живот задовољстава. Живели смо у побуни против саме наше суштине и продали духовну одмереност за чулност.

Ова сензуалност заиста испуњава карактеристике Хипноса, јер нам долази љубазна, нежна и наизглед саосећајна, али нас мами на заборав наше сврхе и чини да душа обитава у смрти док тело живи; и и игра у хипнотичком плесу. То доводи до тога да човек живи „живот у супротности са разумом, робује осећањима у супротности са својим достојанством... И, пошто је изгубио природну активност свог ума, он се својим понашањем упоређује са бесловесним бићима, јер је словесност у њему мртва, а најмање словесан део душе га је својим понашањем однео“, каже Свети Никита Стетатос. Односно, када се духовно достојанство мења за сензације постајемо попут сурових звери без разума и живимо у супротности са самима собом што за последицу има толико духовних болести које видимо данас.

Пошто уживање и чулност доминирају, духовна смрт влада нашом егзистенцијом, јер „обманути на почетку привидом насладе, ми смо више заволели смрт него живот... јер је наслада мајка смрти“, каже Свети Максим. Светитељ наставља: „Туга душе је крај задовољства чула. Јер, тугу душе изазива ово задовољство.” Разлог што ова туга плени и прогања човека који се предао задовољству је зато што страсти никада не могу да испуне способност срца за жудњом, јер је људско срце створено у функцији Христа, као велика кутија довољно велика да садржи самог Бога, каже Свети Никола Кавасила.

Дакле, пратећи древна средства побуне против овог хипнотичког света и туге срца, душа се мора пробудити кроз одбацивање сензуалног светског задовољства које је постало њен тиранин.

Међутим, без помоћи Познаваоца Срца и Дозивача душа, наставићемо да млатарамо у свету снова. Јер ономе ко је у трансу, заведен чаролијом или заглављен у ноћној мори треба Спаситељ да га пробуди и упозори. Апостол пише Римљанима: „Док смо још били слаби, Христос је у право време умро за безбожне. Па, тешко да ће неко умрети за праведника — иако ће се можда за доброг човека усудити чак и умрети. Али Бог показује своју љубав према нама у томе што је Христос умро за нас док смо још били грешници.“ То јест, у нашем заточеништву хипнозе и смрти, крв је проливена за нашу слободу од ноћне море.

Нови човек — Богочовек — ушао је у нашу изопаченост, у најстрашније аспекте наших кошмара да понуди буђење душе из сна и врати их у стварност духовног достојанства. Снагом ове ратне победе мушкарци и жене су кроз векове убирали слободу као њен плен. Јер Христос је „свезао Јаког [Ђавола] и расуо његова добра и укинуо смрт оживевши [човечанство] који је било у стању смрти“, каже Свети Иринеј. Он наставља: „због чега је он [Ђаво] који је заробио човека, праведно заробљен од Бога; а човек, који је био заробљен, био је ослобођен окова осуде.” Јер, у Христу су отмичари душе одбачени, побеђени, раслабљени и везани.

Једино потпуни и савршени Богочовек може непотпуној и несавршеној души дати средства да се доврши и усаврши. То је сведочено кроз векове, како је приметио Јустин Поповић, велики српски светитељ новијег времена.

Пробудимо се, дакле, о спавачи, из ноћне море и обратимо се Ономе који избавља душу из ропства и смрти.

Текст из фанзина Death to the World број XXIX

Превод за „Смрт свету“: Давор Сантрач