Пређи на главни садржај

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Култура тетовирања доживела је свој процват у ХХ веку, најпре кроз њену рехабилитацију у поп култури, а онда прерасла у уносан бизнис и мејнстрим нашег времена. Од уметника, преко спортиста, до политичара и државних службеника. Не постоји бранша у коју није зашла. Поставља се питање у којој мери је ушла у живот Цркве, и како би хришћани требали да се поставе према томе? Тетоваже су за шире црквене кругове, барем када говоримо о брдовитом Балкану пипљива тема. Неодређена, контроверзна, некад чак и опасна. Како било, оне представљају клизав терен за људе који тек прилазе или би желели да приђу Цркви. Шта да радим са њима? Како ће ме гледати? Да ли, ако већ нисам, смем да се тетовирам? С друге стране, ова тема је одличан терен за све „савршене хришћане“ који ће осуђивати оне који су то учинили. Трећи ће рећи да тетоваже нису ништа друго до тренд и помодарство које нема никакве везе са Црквом. Па ипак култура тетовирања је у православљу одавно присутна и сеже чак до ране Цркве! У свом чланку о тетоважама, аутори Ssjg[1] блога кажу следеће:

Хришћани су се тетовирали још од Васкрсења Христовог. Речено је да се тетоваже (испрва) нису радиле добровољно, већ према Римском закону, који је на тај начин обележавао криминалце у које су спадали и хришћани.

Најранији извор упућује на апостола Павла, када себе описује речима: „ја ране Господа Исуса на телу својему носим.“ (Гал 6, 17)

Свети Јован Златоусти ово потврђује у својој омилији (беседи) на Посланицу Галатима:

„Он не каже имам, већ носим, као што се човек поноси својим ордењима и царским знамењима. [...] Јер нико ко није видео војника како се повлачи из битке окупан крвљу са хиљаду рана, не би се усудио да га оптужи за кукавичлу и издајство, видевши да на свом телу носи доказе своје храбрости, и тако и ви треба, каже он, да судите о мени. А ако било ко жели да чује моју одбрану, нека размотри моје ране, које пружају јачи доказ од свих ових речи и слова.“

Оно што је занимљиво у овом одломку јесте да је Библија краља Јакова (King James Bible[2]) оригинални превод (са грчког) променила из: „ја ране на телу својему носим“  у „ја ране у телу својему носим ”. По мом мишљењу, та суптилна промена је учињена, јер за протестантске идеје о скромности није било прикладно да се Св. Павле поноси спољашњим белезима (ранама), како су и даље следили левитски закон „против“ тетоважа (увек буквалистички приступајући Св. Писму као једином ауторитету прим. прев).

Овде желимо да се надовежемо и расветлимо поменути левитски закон „против“ тетовирања.
„3а мртвацем не режите тела својега, ни ударајте на се каквих белега. Ја сам Господ.“ (3Мој 19, 28)

Најпре, треба рећи да се у то време „ударање белега“ вршило на робовима као знак нечијег власништва (господарства) над њима. „Будући да је посматран као имовина, роб је најчешће имао на себи видљиву ознаку господара, баш као што су и домаће животиње носиле жиг.“[3]
Како је Господ ослободио Израиљце из ропства, заповеда им да сами не ударају белеге на себе јер „ја сам Господ“ – (истински господар). У контексту данашњег времена, разлика је што се људи прво не обележавају под присилом, а друго што данашњи вид „белега“ не подразумева наше робовање некоме.

Такође, у Трећој Kњизи Мојсијевој (одакле се узима спорни цитат) дају се заповести да се не једе свињетина, да се празнује субота, да се мушкарци не брију и не стрижу косе... Па то за нас данас не важи само зато што стоји у Светом Писму. Тумачењу одређеног дела можемо приступити једино ако разумемо контекст и познајемо историјско-културолошке прилике јудејског друштва у којима текст настаје. У супротном, вађење одређених делова ван поретка и одељка у којем се они налазе, ради поткрепљивања сопствених теолошких хтења, такође је одлика разних протестантских и секташких[4] скупина.

За нас је далеко важније обратити пажњу и држати се заповести које су ту дате, а које је и Христос потврдио – да не мрзимо, не будемо осветољубиви, не крадемо, не лажемо, не служимо лажне богове... Што ће несумњиво бити важније за стицање Царства Небеског, да ли смо суштински живели Јеванђељем или фарисејски „држали слово“ Закона[5].

Следећи, често цитирани стих против тетовирања је новозаветни: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор 6, 19)

С једне стране, зар и наше свете храмове не фрескопишемо и споља и изнутра? 
Друго, ако ово учење ставимо у (прави) контекст, оно говори о уздржању од каљања (обележавања) грехом, а не каквом физичком материјом.[6]

Ову тезу, Свети Теофилакт Охридски потврђује у својем тумачењу исте посланице: „Према томе, блудник не може да буде свет, јер је он престао да буде храм Божији, протеравши Духа Који га освештава. Ко чини тај храм? Ви, ако останете чисти.“[7]

Сада, када смо расветлили делове Св. Писма који се користе „против“ тетовирања, навешћемо немало примера који се тичу културе тетоважа кроз историју Цркве.

Почевши од Истока, аутори Ssjg блога наводе следеће примере:

„Туркијци (не мешати са Турцима прим. прев.) заробљени 591. од стране персијског владара Хозројеа I, које је доцније послао византијском императору Маврикију, имали су урезане знакове крста на челу. Одговарајући на питања о пореклу ових симбола, туркијски заробљеници су рекли да су хришћани саветовали њихове мајке да им урезују знак крста како би избегли да се деца разболе у време разорне епидемије. (Теофилакт Симоката, византијски историчар из VII века)
С друге стране, на Истоку је у то време почело укорењивање хришћанских тетоважа међу Коптима.  Иако догматски монофизити[8], културолошки гледано, свакако представљају део православне цивилизације, који и у именима својих патријаршија истичу да су Православне цркве.

О  коптском наслеђу најбоље сазнајемо из приче о tattoo студију са најстаријом породичном традицијом на свету, дугом чак 7 векова! Студио Васима Разука, налази се у хришћанској четврти Старог града у Јерусалиму. У разговору са сајта Middleeasteye[9] сазнајемо:

Седамстогодишњу породичну традицију коју је Васим наследио са очеве стране, настала је у Египту и прешла у историјску Палестину пре неких 450 година, када су европски ходочасници свој дуг пут и подвиг у Свету земљу обележавали Христовим знамењем, као физички доказ своје вере.

Порекло међу Коптима, види у исламским освајањима тог простора око 640. године.
Држава је крстићем на унутрашњој страни десног зглоба обележавала хришћане, како би власти могле лакше да индетификују њихове заједнице и убирају порезе.

И овде добијамо потврду да је оваквом праксом ранохришћане кажњавала Римска држава.
Од првог до четвртог века, хришћани су били суочени са спорадичним хапшењима и прогонима; када су привођени, често су их тетовирали и слали да раде у руднике злата, сребра или олова“, пише Марго Демело, аутор књиге Tattoos and Body Art Around the World.

Од принудног обележавања, преко симбола са којим су верници потврђивали своју припадност и тако улазили у храмове које је чувала војска, хришћанске тетоваже су међу Коптима постале део њиховог идентитета и предања.

Овакви примери запамћени су и на Западу, пре Велике шизме 1054. године.

На Западу, посебно на Британским острвима, тетовирање је практиковано све до 1066. Ово знамо преко краља Харолда II чије је тело идентификовано преко његових тетоважа после битке код Хејстингса у којој је изгубио живот 1066. године.

Често се поставља питање да ли су се људи са Британских острва једноставно придржавали паганских обичаја, или их је Црква претходно заиста посветила? Одговор се може наћи у одлукама Калкутског сабора (Council of Calcuth) 787, националног сабора Нортамбрије, којег је сазвао Свети Елфвалд I: „Када се појединац подвргне подвигу тетовирања у име Бога, нека је веома хваљен. Али онај који се тетовира из сујеверних разлога у духу пагана, од тога неће имати никаквих користи.“

Дакле, ни сама Црква никада није спорила паганске корене тетовирања, нити то само по себи треба да представља проблем, како се често наводи у коментару тетоважа као „паганског наслеђа“. Постоји мноштво примера када су нецрквени обичаји и веровања постајали део Цркве и живота хришћанских заједница. Потут славе, божићних или пасхалних обичаја. Црква никада није радикално прекидала са обичајима народа које је евангелизовала. У томе се види сва мудрост и слобода мисионара према некрштеним народима.

Потврде о култури тетовирања међу православним хришћанима не налазимо само у далеким временима и просторима. Тетовирање, такозвано сицање, било је карактеристично за хришћане у Босни (и римокатолике и православне), жене на Косову, Цинцаре... Од разних народних орнамената до чисто хришћанске симболике. Разлог је свугде био исти. Спречавање Турака у одвођењу хришћанске деце.

Па ипак, конкретније примере налазимо из не тако далеке историје, код двојице православних самодржаца – витешког краља Александра I Карађорђевића и цара Никола II Романова.


За цара-мученика постоје многобројне фотографије које указују да је на десној подлактици имао традиционалну тетоважу змаја урађену у Нагасакију, приликом једне од својих посета Земљи излазећег Сунца 1891. године, када још увек није ступио на престо. Нису познати мотиви његовог тетовирања али постоје индиције да му је узор био британски краљ Џорџ V[10], са којим је био у сродству. Британски монарх се такође тетовирао у Јапану, током својег служења у морнарици. Треба напоменути да оваква пракса није била уобичајена за то време, поготово међу аристократијом.

За краља Александра сазнајемо кроз рад ђакона Ненада Јовановића, који је прикупљао грађу за своју књигу о српској хералдици, где је фотографија краљеве тетоваже први пут и објављена. Преко целих груди имао је истетовираног великог крунисаног орла, најсличнијег германским хералдичким мотивима који су красили пруске племићке грбове, али који није био идентичан.
У хришћанству орао је знак Светог Јована Богослова, једног од четири јеванђелисте „и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Еванђеља и Апокалипсе“ [11].

Такође, могуће објашњење ове тетоваже поједини хералдичари виде у родбинским односима пруске владарске куће са Карађорђевићима. „Супруга краља Александра, наша краљица Марија, била је румунска принцеза из дома Hoencolern-Zigmaringena“ - каже ђакон Ненад Јовановић[12].

Упркос мишљењу да су тетоваже сметња духовном животу, ови примери двојице православних мученика и исповедника, можда и најбоље сведоче да задобијање Царства Небеског не зависи од наше спољашњости. Своје најлепше редове, о њима је написао свети владика Николај (Велимировић), много пре њихове канонизације[13].

Подсећамо да Црква никада није дала коначан став нити донела било какав канон против тетовирања. Мишљење овог или оног духовника јесте мишљење само једног човека Цркве, коју чинимо сви ми – лаици и клир подједнако.

На крају, ви који сте истетовирани а несигурни око доласка у Цркву, врата су широм отворена. Дружећи се са окорелим грешницима – проституткама, болеснима, злобивима – Христос је показао да је најважније људско срце а не пропадљиво тело.

Ви који сте у Цркви а желите (даље) да се тетовирате, имајте меру и укуса, добро размислите коју и какву вредност ће вам представљати ваш мотив, има ли скривено значење, да ли стоји нешто изнад пуке естетике и самоукрашавања тела (које јесте грех гордости).

Нека би нас Христос сачувао од сваког претеривања или фанатизма, према себи и према ближњем. Амин.



[2] Настао 1611. овај превод Библије још увек је најпродаванији у енглеском говорном подручју, поставши темељ протестантске теологије. Такође у новијој верзији (New King James Version), измена је остала иста. Извор: https://kingjames.bible/Galatians-6
[3] Н. Божовић, Библијске одреднице о робовима у светлу старооријенталног законодавства, Београд, 2011.
[4] Под сектом не подразумевамо a priori сатанистичке (како се то обично узима), већ углавном малобројне псеудо-религијске заједнице које су се одвојиле од званичног учења већинских аврамских религија.
[5] Не можемо а да не приметимо да људима који се најчешће позивају на поменути старозаветни цитат (3Мој 19, 28), не смета шминкање, пирсинг ушију, фарбање косе, јер је то одавно општеприхваћено и раширено.
[6] Погледати под бројем 1
[8] У најкраћем, монофизите представљају цркве које нису прихватиле одлуке 4. Васељенског сабора у Халкидону. Зато се називају Дохалкидонске, Древноисточне или Оријенталне. Монофизитима их називамо (моно-физи тј. једна природа) јер верују само у једну природу Господа Исуса Христа, одбацујући да је Христос Богочовек, већ само Бог. Ову заједницу чине Еритрејска, Етиопска, Јерменска, Коптска, Сиријска и Маланкарска оријентално-православна црква.
[12] Вечерње Новости, Мистерија краљеве тетоваже, 2010.
[13] Краљ Александар још увек није канонизован, али његове фреске већ одавно постоје, попут оне у манастиру Тумане.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..."
Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине. 
Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народтребало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.

Хришћанске панк химне за Сирију

НЕРАСКИДИВИ КРУГ
Духовни пут Џастина Марлера креће 1991. када се удаљио од обећавајуће музичке каријере са дум метал бендом Sleep, и након неколико месеци боготрагања, ушао у православни манастир надомак родног Чика у Калифорнији.

Док је Sleep започео своје музичко путовање са изненађујућим успехом - бенд је прошле године скоро распродао ACL Live - Марлер је провео седам година аскетског живота и тешког рада у служби Господа Христа.
Сада, у 43. години, са благословом своје цркве Светог Илије у центру Остина, Марлер је снимио албум са панк рок обрадама госпел песама под називом "Химне за Апокалипсу" (линк ка албуму). Сав приход од самофинансирајућег ЦД-а доступног на iTunes, Waterloo Records и преко Марлеровог сајта, иде пројекту Hauran Connection, који помаже својој сестринској епархији Босра-Хауран у Јужној Сирији, коју је грађански рат разорио протекле четири године.