Господе, ја сам вечно уплашен од галаме јерусалимских улица и никад способан да до краја идем за Тобом. Ти, иако си знао шта се дешава (и шта ће се десити), надвладао си своју бол, који је постао бол свих нас. Бол и страх од људске еуфорије.
Та јерусалимска еуфорија утиснута је у генетски код човечанства. Еуфорија је увек лажна и краткотрајна и увек са собом носи издају. Онај ко је осећао еуфорију осећа се изданим када она прође, а онда издаје оно због чега је био еуфоричан. Људска слабост зато налази што више „жртава“ да у њих пројектује своју потребу за еуфоријом. Човек се еуфорично везује за фудбалске тимове или репрезентацију, да би ту исту екипу касније на најтежи начин вређао; за политичке системе, идеологије и револуције – да би када идеолошку еуфоричност покоси реалност постао циник и нихилиста; еуфорично улази у пословне пројекте да би се касније ограђивао од њих кад крену да пропадају. Али најтеже – еуфорично се везује за своју идеју о неком човеку а онда се ограђује од њега или га напада када схвати да овај није испоштовао његову идеју о себи.
Тако је било и тако је и данас са Христом. Када на згаришту свих наших разочарења пронађемо Христову Светлост, и када се свом душом вежемо за Њега, овај генетски материјал нас не напупшта тако лако. И када наша душа пева Господу најлепше славословље у својим најинтимнијим молитвеним тренуцима, ми смо и даље они са јерусалимских улица који пет дана након палминих гранчица бацају камење. Већ кроз кратко време, када нас моменти славословља и благодати напусте, похулићемо на Њега. Ако не директно – роптаћемо на ситуације, живот, околности; друга имена за Његову промисао над нама. Покушаћемо, као Јевреји под крстом да му објаснимо да је све погрешно схватио, да није оправдао наша очекивања...
А онда се, кроз наше бесмислено роптање, пробија Његов благи поглед и засијава Његова светлост да разбије мрак који смо сами створили сматрајући да нам је од Њега наметнут. Када нас коначно измасакрирају сва наша лутања, када наша душа заличи на Њега у оном другом делу јерусалимске шетње, тада опет можемо да закликћемо од радости – јер имамо таквог Бога! Таквог коме не досаде наша посртања, који нас неуморно подиже у страдањима, који на све наше идеје о Њему и наша разочарења у њих одговара истом љубављу.
Како су суштински различите еуфорија и радост? Еуфорија је увек празна, насилна, вештачка, агресивна, гласна – и увек резултира празнином. Радост је свепрожимајућа, тиха, непрекидна, природна – и увек се умножава, појачава и траје. Еуфорија је везана за пролазно, зато и доживљава нагла севања и нагле падове. Радост је везана за Вечност а не за овоземаљске осећаје. Јер по речима Тешких боја: „Ја не свијетлим, ја сијевам“ – радост светли а еуфорија сева!
Коментари
Постави коментар