Још као мало дете, била сам фасцинирана светом који нас окружује и начином како он функционише. Наравно, тако мала, нисам могла имати неку правилну идеју, већ су то биле измишљене ствари. Сећам се да сам за кишу мислила да то плаче срна на небу кад јој се изгуби лане. Стално сам испитивала мајку и оца, како ово, зашто оно. Они су увек имали једноставан одговор – тако је Бог наместио. Бог је створио свет. Бог је тебе створио а мама те родила.
Почела сам да се питам – ко је тај Бог, и како он може све то да уради? Деловао је заправо помало страшно. Легала бих ноћу у кревет и плашила се испод ћебета сваког шушња који бих чула и стрепећи вирила да неко није у соби. То није био страх, то је било незнање и осећај малецности наспрам нечег огромног. Тражила сам боље објашњење.
Моје веровање заправо креће од оног момента, када за поклон добијам књигу Библија у 365 прича за децу. Родитељи су препознали моје интересовање и одлучили да ми помогну да одгајим веру у себи. Та књига је симбол мог детињства и одрастања. Толико пута је прочитана, да су странице у отрцаном, распаднутом стању а корице испуцале и ожуљане.
У почетку, свако вече, моја бака би ми читала једну или две приче пред спавање, а ја бих је сваки пут гњавила да чита још и још. Док је она читала, ја сам замишљала све те велике догађаје и имена – Нојева огромна барка, Мојсије, Јосиф у Египту, Гедеон, Давид и његово пријатељство са Јонатаном, мудри краљ Соломон, и наравно, Нови Завет са Господом Исусом Христом, са дивним завршетком у облику Јовановог Откривења.
Kад год бисмо ишли у цркву, славили славу или празновали Божић или Ускрс, осећала бих радост и некакву топлину. Kако сам расла, тако сам све више осећала љубав ка Господу. Мирис тамјана и даље је за мене најлепши мирис на свету. Сада, годинама касније, када ме стижу проблеми одраслих, све више сам окренута вери. И то ми је помогло у одсудним тренуцима.
У моменту када сам одлучила да упишем Академију и на тај начин даље одредим свој живот, јавиле су се разне сумње. Нисам знала како ћу изгурати и како ћу живети од уметности. Те мисли су ме опседале данима, мучила сам себе и комбиновала шта ми доноси будућност.
Управо тада доживела сам најлепши сан у мом животу који ми је дао велику вољу да наставим. Света Петка је наша слава, а њен лик поштујем и волим из дубине душе. Сањала сам је како благосиља моје руке, и никад нисам осетила толику срећу и љубав као у том сну. Препустила сам се и примили су ме на Академију.
Бог је увек ту. Захваљујући Њему, схватила сам да није на мени да бринем, већ да се трудим и будем вредна, а из тога ће произаћи најлепши плодови мога рада. Захваљујући православној вери, са љубављу у срцу крочим напред, и сваког трена осећам захвалност Богу за све што ми је пружио.
Bravo, ne boj se, samo veruj
ОдговориИзбриши