У свету и његовој историји мало је оних који би могли да говоре о томе шта је време. У створеној природи постоје бића чији читав живот стаје у само један једини дан. Са друге стране има и оних који живе и на стотине година. Па ипак, Свето Писмо нам говори да је за Бога „хиљаду година као један дан“. Шта све ово значи за нас? Шта је за човека један дан у десетлећима које проживи? Да ли је он нешто непроцењиво и непоновљиво, или тек једна мала кап у хитротекућој реци живота?
Данас, можда више него икада раније, живимо у времену деструкције, уништења и бесмисла. Када ово кажем, не мислим само на насилнике, злочинце и ратове који су у стању да у једном дану одузму многе животе. Мислим на мање, ситније ствари, али никако мање важне и мање опасне. Ми уништавамо своју околину, своја тела, своје здравље, али поред свега тога ми имамо обичај да како то млади воле да кажу „убијамо време“. Много пута сте имали прилику ово да чујете, шта више, има ли неко да се некада није упустио у „убијање“ времена. Могуће да би многи рекли да претерујем, јер побогу шта је у једном спарном летњем дану „убити“ пола сата у климатизованој кладионици, празној причи или гледању неког програма? Ипак застанимо мало и размислимо. Свето Писмо и кроз њега божанствени апостол нам говори: „Користите време јер су дани зли“. Користите, а не убијајте! Такође каже: „Ево сада је најпогодније време, ево сад је дан спасења.“, дакле „сада“, не јуче, или сутра, већ сада, овог дана који смо започели и овога часа у који смо крочили. Та прилика се можда сутра ипак неће пружити. Свети Јован Синајски нам сведочи како су египатски монаси у последњим тренуцима једни другима говорили: „Брате, сада си имао прилику и друга ти се више док је времена неће пружити“.
По својој слабости често одлазимо и у друге крајности, те нам обично изгледа да је наш најлепши период иза нас. Да су прошла времена била боља. Важно је да разумемо да нема бољих или лошијих времена у контексту самооправдавања. Наше прилике никако не леже у нашој прошлости, нити су у некој далекој будућности, већ леже ту пред нама. Треба само да почнемо да радимо на њиховом остварењу.
Можда је јуче био лош дан, можда и прекјуче а можда чак и годинама пре тога. Али туговањем ништа не можемо да променимо. Јер овај дан је нов, неупрљан, чист, отворен за нас, он нам доноси нове прилике за постављање новог и бољег почетка. Монаси кажу да је мудар онај који свакога дана поставља нови почетак и до краја живота тако чини. Свети Владика Николај је такође говорио да сваки дан треба посматрати као засебну целину и као наш последњи дан, те ћемо га на тај начин најбоље искористити.
Па ипак, ако немамо довољно снаге да се угледамо на свете оце и мудре људе, угледајмо се макар на бесловесне а ипак прелепе лептире, који ни мало не губе нити убијају време док им читав живот стаје у само један једини дан. Искористимо овај, као и сваки други од Бога нам дарован дан као прилику да поставимо свој нови, бољи и лепши почетак.
Коментари
Постави коментар