Пређи на главни садржај

Не убијајте време

У свету и његовој историји мало је оних који би могли да говоре о томе шта је време. У створеној природи постоје бића чији читав живот стаје у само један једини дан. Са друге стране има и оних који живе и на стотине година. Па ипак, Свето Писмо нам говори да је за Бога „хиљаду година као један дан“. Шта све ово значи за нас? Шта је за човека један дан у десетлећима које проживи? Да ли је он нешто непроцењиво и непоновљиво, или тек једна мала кап у хитротекућој реци живота?

Данас, можда више него икада раније, живимо у времену деструкције, уништења и бесмисла. Када ово кажем, не мислим само на насилнике, злочинце и ратове који су у стању да у једном дану одузму многе животе. Мислим на мање, ситније ствари, али никако мање важне и мање опасне. Ми уништавамо своју околину, своја тела, своје здравље, али поред свега тога ми имамо обичај да како то млади воле да кажу „убијамо време“. Много пута сте имали прилику ово да чујете, шта више, има ли неко да се некада није упустио у „убијање“ времена. Могуће да би многи рекли да претерујем, јер побогу шта је у једном спарном летњем дану „убити“ пола сата у климатизованој кладионици, празној причи или гледању неког програма? Ипак застанимо мало и размислимо. Свето Писмо и кроз њега божанствени апостол нам говори: „Користите време јер су дани зли“. Користите, а не убијајте!  Такође каже: „Ево сада је најпогодније време, ево сад је дан спасења.“, дакле „сада“, не јуче, или сутра, већ сада, овог дана који смо започели и овога часа у који смо крочили. Та прилика се можда сутра ипак неће пружити. Свети Јован Синајски нам сведочи како су египатски монаси у последњим тренуцима једни другима говорили: „Брате, сада си имао прилику и друга ти се више док је времена неће пружити“.

По својој слабости често одлазимо и у друге крајности, те нам обично изгледа да је наш најлепши период иза нас. Да су прошла времена била боља. Важно је да разумемо да нема бољих или лошијих времена у контексту самооправдавања. Наше прилике никако не леже у нашој прошлости, нити су у некој далекој будућности, већ леже ту пред нама. Треба само да почнемо да радимо на њиховом остварењу.

Можда је јуче био лош дан, можда и прекјуче а можда чак и годинама пре тога. Али туговањем ништа не можемо да променимо. Јер овај дан је нов, неупрљан, чист, отворен за нас, он нам доноси нове прилике за постављање новог и бољег почетка. Монаси кажу да је мудар онај који свакога дана поставља нови почетак и до краја живота тако чини. Свети Владика Николај је такође говорио да сваки дан треба посматрати као засебну целину и као наш последњи дан, те ћемо га на тај начин најбоље искористити. 

Па ипак, ако немамо довољно снаге да се угледамо на свете оце и мудре људе, угледајмо се макар на бесловесне а ипак прелепе лептире, који ни мало не губе нити убијају време док им читав живот стаје у само један једини дан. Искористимо овај, као и сваки други од Бога нам дарован дан као прилику да поставимо свој нови, бољи и лепши почетак.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.