На самом почетку желимо да истакнемо да текст није фанатистичка критика саме технологије, већ намера да се подигне свест о њеним штетним и погубним странама које човека терају у духовну а неретко и физичку смрт.
Све што нас тера у зависност је лоше и треба да избегавамо или се сасвим од тога удаљимо. Сведоци смо да млади данас сувише времена проводе пред компјутером/телефоном и то махом није реч о креативном раду, већ о видео игрицама.
Проблем су сувише насилне игрице. Донекле је сасвим разумљиво да децу, нарочито тинејџерског узраста, привлаче насилне и мрачне теме јер узрастају и тек се заиста упознају са тим светом, па им је донекле табу тема и желе да „чачкају“, при том испитујући сами себе. Чак ни то не мора бити штетно ако је у нормалној дози и ако пре тога не постоји велики расцеп између реалности и количине насиља игрице с једне, и узраста детета са друге стране. Рецимо, никако један седмогодишњак не би смео да игра игрицу где је реално приказано сурово насиље. Мада је реалност насиља у игрицама толико велика да је упитно колико су добре за било кога. Скоро смо сви као тинејџери волели акционе филмове и хороре, но сасвим сигурно да се данас граница доброг укуса много више прелази него раније. Треба бити обазрив. Студије показују да особа може да се „привикне“ на насиље уколико га сувише гледа или игра, па да смањи количину страха или језе коју би насиље у нормалним околностима изазвало. То доводи до тога да у стварном животу особа не буде свесна реалне опасности и последица својих дела. Навикли су да у игрици последице нису стварне, погинеш, имаш нови живот; док у стварности не можеш да скачеш са зграде на зграду без последица, рецимо. Насилне игрице такође смањују и емпатију. Ако неко по цео дан гледа како људи гину, макар и у игрици, мозак некако „искључи“ сагледавање и правих особа као стварних. Сви, па и људи полако постају ботови («ликови» из игрице). Губи се њихово сагледавање као сложених личности са емоцијама, интелигенцијом и циљевима, они постају нешто што нас забавља (или нас омета у нашем путу ка циљу). У суштини, најважније је утицати да не дође до зависности од овог медија и да садржај није неприлагођено насилан за учеснике.
(уводни део о видео игрицама преузет са блога Авденаго)
Још један популаран вид зависности јесу друштвене мреже, или боље рећи недруштвене. Испрва, иако сматрам да су покренуте из племенитих циљева, како би се људи лакше повезивали и остајали у контакту, временом је такав вид комуникације потпуно потиснуо живи контакт. Људи, затворени у своја четири зида радије бирају виртуални вид контакта, уместо пуноће сусрета са својим ближњим. Иронично, „контакт“ (енг. Contact) у дословном преводу означава додир.
С друге стране, на социјалним мрежама имамо могућност да скроз супротно представимо свој живот од онога какав заиста јесте, потпуно улепшавајући (филтрирајући) не само свој физички изглед већ и прилике и реалност у којој живимо. Тако улазимо у зачарани круг у коме једни другима сервирамо слике идеалног живота, по рецепту разно-разних „трендсетера“ који диктирају начин на који бисмо требали да изгледамо, да се облачимо, да проводимо своје слободно време. Једном речју – да се угледамо на своје виртуелне идоле. Данас је све подређено да уместо заједнице и јачања заједништва тежимо индивидуалности, почевши од духовности (нпр. медитације за које нам ближњи уопште није потребан) па све до нашег односа са људима који негујемо на интернету. Добровољна самоизолација, којој пандемија ковида само додатно иде на руку.
Да ствар буде гора, овде нису угрожени само одрасли, већ и деца и то можда у много већој мери. Уколико већ у првим разредима дете не поседује смартфон, врло лако бива одбачено чак презрено од својих вршњака. Већ у најранијем узрасту, најмлађи креирају своје налоге на мрежама које никако нису за њихов узраст. И у томе, сем јалове сигурносне провере годишта, не постоји ништа што би их у тој намери спречило. Стотине деце страда у разним „изазовима“ у којима се такмиче са својим вршњацима. О интернет предаторима (педофилији) је излишно и говорити.
Но, где је излаз? И да ли уопште постоји излаз? Свакако је да напредак и утицај технологије не може бити потпуно заустављен али га можемо ограничити и одредити меру. И себи и својој деци. Уколико водимо рачуна какве садржаје гледају и колико времена проводе на интернету. Забрана никако није решење. Напротив. Забрана и наметање било чега увек ствара контраефекат. Ми пре свега треба својим примером да покажемо да постоји толико лепших ствари уз које дете може да одраста, попут пецања, кликера, друштвених игара у којима ће дете истински развијати своју моторику и логичке способности.
А за нас који нисмо закорачили у подвиг родитељства, решење ће бити у томе тако што ћемо полако смањивати дозу времена које проводимо на интернету. Ма колико деловало смешно, уколико се не укроти на време, интернет и зависност од технологије је једнако опасна као и било која друга врста зависности. Свакако је да ће нас присуство богослужењима, молитва и поуздање у Господа ојачати да се суочимо са својим слабостима и да ће додатно изоштрити наша духовна чула да правилно расуђујемо да ли нам је нешто и у којој мери на корист.
„Све нам је дато, али нам није све на корист“. (1. Кор 10, 23)
Коментари
Постави коментар