Забрањени Васкрс

 ''Јел сте сви стигли? Нико није ухапшен? Можемо да почнемо Литургију!'' - ове речи свештеника на почетку Литургије као да су изговорене у Римском Царству. Или под турском окупацијом. Или за време комунизма. Не, ово су речи изговорене априла 2020. године, у једном малом сеоском храму у Србији.

Познати смо као народ кратког памћења. Зато данас, док се припремамо за сутрашњу прославу Васкрсења Господњег, присетимо се на кратко Васкрса прошле године. У животима нас, релативно малађих генерација Православаца, а и код оних мало старијих који су у веру ушли са падом комунизма, десило се нешто о чему смо до тада само читали, неретко сматрали да је то ствар ранијих времена - Црква је била забрањена! Оваква констатација звучи бомабастично и преувеличано, али када се сагледа из перспективе црквеног живота, ми смо тог пролећа претходне године први пут проживели својеврсни прогон од стране света. Навикнути, и донекле размажени, претходним стањем, ми који живимо црквено често смо деловали лицемерно када говоримо о подвизима и страдањима Хришћана у ранијим периодима, али и током последњег века, а и данас на неким другим територијама (Блиски Исток). Говорили би о страдањима и подвизима модерни Хришћани којима је највећи подвиг Пост уз хиљаде посних артикла у супермаркетима а мисионарење ''копи-пејст'' текстови на интернету. О прогону или забрани говорило се искључиво у прошлом времену. А онда је дошла та 2020-та...

Епидемија новог и непознатог вируса потресла је планету. Као и рат, овакве ситуације буде из човека све најбоље и све најгоре. Они који из свега профитирају, профитирали су из хаоса који је настао. Они који воле да владају завели су диктатуру страха, преплашили народ, на крају га и затворили. Све оно што је проглашено за опасно у тим тренуцима, а што се касније ничим није доказало као истинито - случајно или не - ударало је у темељ учења Цркве. Забрана окупљања, контакта, дружења - у преводу - ИЗОЛАЦИЈА. Модерни свет индивидуализма и себичности, под рухом ''бриге за здравље других'', ближио се својој суштини а то је - отуђење. Оно супротно, што је суштина Цркве је - ЗАЈЕДНИЦА: И ту је дошло до сукоба оних који су пропагирали или веровали у пропаганду оних који конторолишу овај свет и оних који су привржени Цркви. Као и обично, одмах по почетку панике јавили су се они ''дежурни'', којима не треба посебан разлог да критикују Цркву. Овога пута, уз ширу подршку медија, кренула је анти-црквена кампања, базирана на причи да се преко Светог Причешћа шири вирус, да ће безумници и фанатици који се причешћују из исте кашичице да заразе све око себе, да су пуни храмови на службама опасност по здравље и оних који нису тамо...Очигледан број нелогичности већ у самом почетку ове анти-црквене кампање није сметао онима који су је водили, па су са повећањем броја заражених све више били упрти прсту у себичњаке из Цркве. Да би на крају, у последњим недељама Васкршњег посла дошло до коначног решења - забране Литургије!

Непотребно је објашњавати, нарочито не сада из ове перспективе, све нелогичности које су пратиле ову кампању вођену против Цркве. Немогуће је и набројати све парадоксе мера и полицијских часова, који, истина, нису били усмерени циљано на Цркву, али су онима који су желели да је нападну послужили као одлична подлога за то. Ипак, немогуће је не поменути препуне супермаркете дан пред полицијске часове за викенд. Немогуће је и објаснити како је то теже заразити се у препуном супермаркету, а зараза у Цркви је неизбежна. Непотребно је ни коментарисати све даље изјаве противника Цркве, све ''комичне'' доскочице на рачун преминулих великодостојника Цркве, сва ликовања над нечим што је, и за нас и за њих неизбежно, а то је смрт. Мучно је сетити се свих оних који су прошле године преплашени седели у четири зида, или оних који су, из разумљиве људске слабости и страха, одлучили да се тих недеља не причешћују и не посећују храмове. Оно што је дефинитивно највише погодило Цркву и верни народ јесте забрана Светих Литургија тих недеља, као и забрана Васкршње Литургије. Забранити Литургију, као основу постојања Цркве у овом свету, једнако је томе да - забраните Цркву! Литургија коју свештеници служе без народа, губи своју суштину а то је ЗАЈЕДНИЦА. 

Изостанак одласка на Литургију, нарочито током Васкршњег Поста и на сам дан Васкрсења, нешто је на шта већина Хришћана није могла да остане равнодушна. Само пар месеци раније, Литургија нам је била нормална ствар, коју можемо да пропустимо јер смо синоћ остали до касно, на коју можемо да дођемо са мање пажње или поспани, свакако биће ту и следеће недеље. А онда - отрежњење! Литургија више није далеко од нас тих стотинак или петсто метара, сада је недоступна. Ми, размажени Хришћани данашњице, сусрећемо се са тим да је потребно потрудити се и ризиковати да би присуствовали Литургији. И онда се враћамо на стару причу, коју смо до тада знали само теоретски - Црква је најјача када је прогоњена! Притиснути са свих страна, фрустрирани забранама и коментарима, етикетирани као непријатељи јавног здравља, окружени забринутим и преплашеним родитељима, пријатељима, родбином, у атмосфери страха и конфузије, чини се да вера никад није била на већем испиту и да никада није била јача код оних који су тада стали уз Цркву а не уз свет. ''Страна окупација ће појачати кохезију народа'' - каже Раша у филму ''Хадерсфилд'', а то се може применити и на Цркву. Заједнице које су створене онда када их са стране прогоне јаче су од оних настали у стандарним околностима. Присилно затворени у четири зида, осетили смо праву моћ молитве за друге, за удаљене, моћ заједнице у Христу која не зна за простор. Ризици у које смо се упуштали да би недељом били на Литургији учвршћивали су наше међусобне односе. Срећа на лицима кад би се отворила врата цркве и кад би констатовали ''и они су стигли'' нема мерило. Жеља да се причестимо Крвљу и Телом Господа у тим тренуцима подгреваће нашу веру током читавог живота. Напади од околине само су јачали нашу веру у то да смо на исправној страни, да смо уз Христа - јер смо оклеветани од заслепљене већине. Молитве за оне који из своје слабости нису са нама ограђивале су нас од осећаја супериорности. Очи смо уперивали ка Христу и једни ка другима.

Ни сам не знам на колико сам Литургија био током живота и на каквим све местима, од малих црквица до највећих храмова. Никад такву благодат нисам осетио као на тим ''забрањеним'' Литургијама. Никад нисам био прибранији у молитви и боље пратио службу него тада, кад сам знао колика је цена тога што сам ту и колико сам захвалан Господу због тога. Истовремено, борба са тешким искушењем да не осуђујем, да се у себи не гневим на оне који су доносили тада ове забране, на оне који су их подржавали и који су нас пљували. Не могу да заборавим колико ми је било тешко тих дана пред Васкрс, када бих помислио на све оне људе за које знам да тог дана неће бити на Литургији, а који су то својим животом заслужили много више него ја. Зовем их, правим списак за читање на Проскомидији како би их бар на неки начин присјединио нашој служби. Прекидам везу у сузама, јер осећам колико им је тешко што у Васкрсење не дочекују тамо где то једино има смисла - у храму. А онда су ми тог васкршњег јутра сузе ишле, али од среће. Од раних сати окрећу се телефони. Додајемо се пропусницама, претрчавамо улице и сокаке, прескачемо ограде, шаљемо дојаве једни другима, како би се извукли и дошли до сеоске цркве у близини града. Распоређујемо се, хватамо пречице, заобилазне путеве... Свако спреман на ризик, на свађу, на плаћање казне, само да тог јутра буде на Литургији. Волео бих да још некад осетим благодат као што сам је осетио тада, када сам провирио из олтара након што је свештеник завшрио проскомидију, и видео број људи у храму. А онда, након што смо установили да су сви дошли, да нема ухапешених и кажњених, завеса на олтару се помера и чују се речи које ће бити изнад сваког времена, вируса, страха, подела, мржње, смрти:

''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова...''