Пређи на главни садржај

Како је цетињски свештеник телом одбранио светињу

Око врата су постављене мине, мораћу, тешка срца, да цркву и себе браним оружијем.

Прије 21. године, 14. децембра 2000. г.  протојереј Радомир Никчевић се затворио у Влашку цркву на Цетињу и ступио у најстрожији пост (без узимања хране и воде) да би спријечио проваљивање у храм чија је обнова била у току и његово присвајање од стране тадашњег удружења грађана пријављеног у полицији, које је себе назвало „Црногорском православном црквом“.

Сматрајући се одговорним за заштиту православних светиња на Цетињу, будући да је парох цетињски, протојереј Никчевић се на овај корак одлучио након учесталих и више пута поновљених напада групе насилника на овај Саборни храм. Између поноћи и један сат, група је поновила напад на Влашку цркву, али протојереј Никчевић успио је да одбрани светињу.

Напад на Влашку цркву најавио је истјерани из Васељенске патријаршије и проклетству предати распоп Мираш Дедеић, поглавар у полицији регистрованог удружења грађана које себе назива „Црногорском православном црквом“. Тадашњи премијер Владе Црне Горе г. Филип Вујановић представницима Митрополије Црногорско-приморске обећао је државну заштиту Влашке цркве од напада насилника, али на том плану ништа није учињено.

У Влашкој цркви управо су тада обављани санациони радови, који су требали да буду завршени до 16. децембра 2000, за када је у њој заказана Св. Архијерејска Литургија поводом редовног братског сабора свештенства Митрополије Црногорско-приморске. Нападом насилника на цркву, ови радови су прекинути.

Напад на Влашку цркву само је био наставак сличних нецивилизацијских манифестација црногорских антиправославаца и богобораца у Његушима, Чеву, Бајицама, Бајрамовици, Ђиновићима, Милијевићима, и још неким селима подручја у историји познатог као Катунска нахија, који су нажалост организационо и медијски подржаних од тада актуелне црногорске власти која ће такву политику наставити и у наредних 20 година. Напади на православне светиње појачавани су како су се приближавали који избори као и референдум о статусу Црне Горе.

Вјерни народ СПЦ је био уз свог проту, како на Цетињу тако и широм Црне Горе, те је Влашка црква одбрањена од Дедеића и његове секте!

На исти начин одбрањене су светиње и 20 година касније, у наше дане – литијама али и телима када је требало – попут покушаја рушења крстионице на Михољској превлаци, када се богоборна власт поново дрзнула да удари на оно што је увек христољубивом и правдољубивом свету у Црној Гори било најсветије. (прим. прир.)

Борбена парола остаје иста: Не дамо светиње!

Извор: Раде владика (www.instagram.com/radevladika)

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.