Суочавање са заборављеним грехом

Мирно предвечерје у манастиру. Након вечере, седели смо још неко време и разговарали са игуманом испод трема, уживајући у пријатној температури после пакленог дана. Ја и један брат, који је тих дана био гост у манастиру, одлазимо да оперемо остатак судова па да се лагано разиђемо. Светлост и звук аутомобила који се управо паркира, подсећају ме је да нам је отац рекао да вечерас долази на преноћиште једна породица. Отац, мајка и два синчића празне гепек. „Помаже Бог!“ – лице овог човека изгледало ми је невероватно познато! Након тренутка збуњености, понео сам ствари и другару пренео утисак о томе да ми је овај човек однекуд познат.

Следећег дана, јутрење пред литургију се приводило крају, и мала црква лагано се пунила народом. Човек који је стигао синоћ ушао је мало пред почетак и стао близу мене. Још једном се загледах у њега и сећање ме врати четири или пет година уназад...

Тада још нови, швајцарски воз, јурио је јужном пругом наше земље. На самом крају воза, групица момака додаје се флашама пива и галами сабирајући утиске са синоћне свирке. До повратка у свој град има још времена, а неке је већ сустигао сан и нервоза. После неког времена, појавио се и кондуктер са јасном намером коју је одмах нагласио – сви морамо да купимо карте. Категоричко искључивање могућности за договор ме је разбеснело. Креће свађа у којој сам, заправо, једини учесник само ја. Што је кондуктер био мирнији и јаснији у свом захтеву, мој бес је био јачи. На следећој станици воз не креће, чека се да изађемо. Док ми кондуктер мирно објашњава да је најнормалнија ствар да свако плати вожњу, ја се, полазећи од свих неправди у друштву, не заустављам на њима. Крећем за њим са невероватним изливима беса, псовкама и клетвама. Након што је мирно одгледао мој перформанс, а другар на крају платио карте за остале од нешто уштеђевине, кондуктер је наставио својим послом а ја се вратио на своје место да варничим током целе вожње.

Да ли је то човек који овог јутра стоји поред мене на светој литургији? Након службе уследило је послужење, и након што се разишла гужва, остао сам да сакупим судове, и надао се да ћу разрешити своју дилему директним питањем. Разрешила се сама! Док сам прао чаше, покренуо се разговор са игуманом, где је човек који ми је био познат почео са причом како 15 година ради на железници, као контролор и кондуктер. Остављам судове и седам до њега. Упадајући у разговор, рекох му како га познајем. Погледао ме је, не превише изненађено, али ми је било јасно да ме се не сећа. Испричао сам му до детаља наше упознавање...

– Моја перспектива је била таква да је воз за мене тих година био оличење слободе. Он је сиромашном клинцу из провинцијског градића био контакт са светом, могућност да се прође оно што ти је унапред ускраћено. Искрено, ја сам на све такве расправе гледао као на „рат са системом“ који нас је довео до тога да будемо ограничени мизерним финансијским могућностима. Ја сам вероватно и тебе гледао као представника тог система, а себе и своје другове као борце за правду против система који нас терорише и гуши. То је тад била моја перспектива, зато сам тако поступао. Нисам се ја свађао с тобом, већ са визијом у својој глави.

Видео сам да ме је разумео. Ни једне секунде ме није осудио. И поред овог „оправдања“, и поред јавне исповести, и поред свести да ми је Бог пружио прилику да се лицем у лице суочим са самим собом, својом прошлошћу и фрустрацијама које и даље чуче у мени, није било лако да га погледам у очи.

Звоно је означило да је ручак спреман и лагано смо се премештали у трпезу. Кондуктер са породицом сео је преко пута мене. Током ручка, једва сам суздржавао сузе. Поглед сам приковао за његова два преслатка синчића. Васпитани и доброћудни додавали су један другоме парчиће хране. Да, то су деца коју сам пре пар година псовао на најгоре начине. То су деца коју сам клео и желео им најгоре, не због 500 динара, већ због „правде“. Ето, сада за ручком уживам у својој праведности, најтежим напорима скривајући сузе. Чекам да игуман удари у звонце, да излетим напоље, те маском и зујањем тримера сакријем плач.

Ипак, планови су били другачији. Кренули смо да заједнички затрпамо неки канал, па сам остатак дана провео у братском разговору са њим. Причали смо о свему, духовном животу, манастирима, возовима... Нисам приметио када је прошао дан. Алудирајући на моју тетоважу воза, рекао ми је да га се, кад је погледам, сетим у молитви. „Не брини, ја тебе не могу да заборавим“, рекао сам му док смо их испраћали.

Мучнина је остала, али парадоксално повезана са радошћу. Његов искрени опроштај и братска љубав учинили су да се осећам и боље и горе. Знам да данас не бих поновио ништа слично, али знам и колико смо склони компромисима са Христом. Ако себе сматрамо Христовима, онда не постоји оправдана мржња према било коме, ма чега тај човек био представник. Сваки човек у себи носи своју причу, и под коју год га етикету ставили – он пре свега у себи носи Христа! Јер ако у Христа верујемо, онда је и ово наше вјерују. И ниједна земаљска верзија „правде“ – револуционарна, политичка, идеолошка, навијачка или ма која друга подељеност – не сме нам бити изнад човека, оног за кога је Христос страдао и онога ког Христос воли.

Из данашње перспективе, тада уверен да сам био на исправној страни, вређао сам човека само зато што је савесно, са страхом Божијим, обављао свој посао. Вређао сам дечицу са којом се пар година касније играм у манастирској порти. Ставио сам свој умишљени идеал испред човека, и дубоко био уверен да сам ја на исправној, да не кажем – а тако сам мислио, знам! – Божијој страни.

Покајање у сузама јесте својеврсни Божији дар нама грешницима. Ипак, такво гађење према самом себи никоме не бих пожелео да осети. Наравно, све је то лакше, чак и радосно, када схватимо да је изнад свих наших прљавих односа, болесних фрустрација и комплекса, фанатичних визија – Господ Исус Христос. Да нас Он и такве грли и сједињује на најдивнији начин у својој Цркви. Због тога знам да све има смисла и да ће, уз наш мали напор, Светлост Христова разорити сву таму и мржњу у нашим срцима.