Труди се да ближњем не даш повода за грех

„Док су два ученика Светог Киријака Отшелника ишли кроз пустињу ка свом учитељу, учинило им се да у даљини виде неког човека. Помисливши да се ради о неком од пустињака, пожурили су ка њему, али се човек сакрио у пећину. Уплашивши се да су видели демона, кренули су да се моле, да би након молитве дошли у пећину и изнова дозивали. Одговорио им је женски глас, тражећи од њих да оду, јер немају шта да чују од ње. Ипак, ова два монаха осташе упорни, представише се као ученици Киријака Отшелника и затражише да чују ко је подвижница коју су пронашли. Она им се представи као Марија, и исприча да је некад била читач псалтира у Храму Васкрсења у Јерусалиму. Ипак, како је била веома лепа, многи су долазили у искушења због њене лепоте. Схвативши да верницима причињава искушење и уводи у греховне помисли, једне ноћи наточила је воду и набрала корпу боба, и повукла се из Јерусалима у пустињу. У Сухијској пустињи, где су је пронашли, провела је 18 година, а да јој није нестало ни боба ни воде.

Након што су ученици испричали Светом Киријаку о скривеној подвижници коју су Божијим Промислом пронашли, он захвали Богу на овоме и посла их назад до ње. Дошавши до пећине, ученици су пронашли њено упокојено тело из кога је пећину испуњавао миомирис.“

Након што сам прочитао ово кратко, али веома упечатљиво, житије Свете Марије Палестинке, у глави ми је одзвањала реченица једног монаха: „Трудити се да не даш другоме повода за грех!“

Сама реченица, чак издвојена од целокупне претходне приче, остала ми је урезана у размишљањима и постала основ за даље сагледавање личне огреховљености. Када јој се придодала реченица Владике Николаја из житија Свете Марије Палестинке: „Да не би била повод греха других људи, Марија се удаљи у пустињу“, схватио сам колико је у односу на овај пример модерно човечанство, али и савремено хришћанство на погрешном курсу.  

Да је свет на супротној страни од примера светитеља – није ништа ново ни необично. На овом примеру се више него јасно показује колико основа функционисања овог света противречи поступку светитељке. Људи добро знају оно што Црква јасно поручује – грех је људска слабост. Ипак, разлика између света и Цркве је што Црква жели да нас учини слободнима, а модерном свету требају робови. А како лакше загосподарити човеком него „навући га“ на неки грех, порок, страст? Као што су људи у Јерусалимском храму били занесени Маријином лепотом, свет нам пружа своју лепоту и уживања. За разлику од Марије, која се повукла у пустињу да не би појачавала страст код људи и тиме их увела у зло, свет још више појачава завођење и нашу привезаност за његове лепоте. Марија није желела да људе учини робовима њихове страсне жеље за њом, док нас модерни свет учи да само на такав начин придобијамо људе. Завођење других до потпуне зависности протеже се кроз све – од међуљудских односа, до маркетинга и трговине. Потребно је само имати то што ће бити несавладива страст другог, и учинио си га својим робом; емотивним, финансијским, физичким.  

Дух овога света потпуно је супротан хришћанском учењу, али, кроз ову причу себе могу разобличити и многи људи који се труде да живе хришћански.

Много је хришћана који се труде да пренагласе или идеализују своју жртву. Тако многи падају у прелест чинећи на силу себе жртвом понашања других, стављајући се на силу у положај пораженог, потлаченог, намученог, тако аутоматски стављајући другом етикету тиранина и мучитеља. Самозадовољно се наслађују наводном жртвом, која пак не користи ни њима, ни другом. А жртва која није на корист других не може се назвати хришћанским подвигом већ – мазохизмом. Мазохиста чинећи зло себи, управо и другоме чини зло, и тако се не уподобљава Христовој жртви, већ упада у шаблоне овог света, лицемерно глумећи своју улогу.

Страдање јесте основа хришћанског живота, али не празно, бесмислено страдање, већ жртва за другог, како би се на тај начин жртвовали за самог Христа. Христос није само трпео страдања, већ је на себе преузео грехе других. То је истински идеал жртве. Он није страдањем наметао људском роду кривицу већ даровао искупљење. Ако наша жртва ствара кривицу нашем брату, је ли она угодна Богу? Или је то (квази)хришћанска себичност – „важно је да се ја спасим“?

Бити спреман да страдаш за ближњег, да преузмеш његове грехе (уместо да му их намећеш), да као Христос у Суботу сиђеш у Ад и страдаш због греха своје браће; састрадавати са братом а не страдати због њега; плакати због греха другог а не гордити се својим врлинама – то је хришћанска Љубав! Све друго је глума, позерај, прелест и лицемерје, тј. „љубав“ која остаје у духу овога света, а само споља обучена у хришћанску форму.