Отац Јован Рапајић, један од најистакнутијих теолога у Богомољачком покрету, често је полемисао у православној штампи тог времена о разним црквеним темама, од којих су многе актуелне и данас. Ово је један одговор заговорницима црквеног реформаторства, које је и данас као и тада, присутно у нашој Цркви.
''Нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? И где су? И колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити - формирати - чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге Православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. Тад - шта тад? Тад ће се тек увидети да је Православље дело Вечнога и да је прече Православље формирати него реформирати...
Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо Хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успео у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одозго, са висина станова Оца Небесног.
Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потребама сталешким са потребама Цркве. Доста су ''хришћани'' прекрајали Хришћанство према својим нагрдностима. Доста су ''православци'' дотеривали Православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста.''
У наставку чланка, отац Јован Рапајић, тада још студент, говори конкретно о књизи архимандрита Петронија Трбојевића, али његове речи применљиве су и на стање данас. Ово су речи о људима који у Цркву улазе уносећи личне амбиције, одредивши своју мисију у Цркви, уместо да допусте мисију Цркве у свом животу. Такви револуционари и реформатори, могу се наћи и међу расколницима и зилотима, али и међу онима који су у одређеним елитистичким црквеним круговима, који на своје деловање у Цркви гледају политички и пословно, уместо кроз служење Христу. Таквих амбициозних личности у Цркви ће, нажалост, бити увек, а тадашњи студент теологије Бранко (касније Јован) Рапајић овако раскринкава њихове мотиве:
''Сада имамо пред собом другу књигу о реформама црквеним. Лепо технички опремљена, на лепој хартији лепо штампана, и - види се - лако и лепо писана. (...) оно битно што је и написало ову књигу:његову надувану теславштину, по којој је он и дошао до самоуверености да има замашну мисију у нашој Цркви, као што је и његов рођак извршио велику мисију у науци.
Ову књигу је писао онај који је као дете ''путовао и по 130 километара до прве железничке станице'' само да би ''свршио сву школу''. Таква воља и таква једна просто вулгарна амбиција, разумљиво је, да се не може скрасити у архимандритству и настојатељству једног манастира, и она, та иста воља и та иста вулгарна амбиција, иживљује се преко ових све разрешујућих књига. Наслов књиге је за ''педесет од сто'' православан: само у нашем слободарском Православљу могућа је оваква анархија. Ко би се усудио, на пример, код католика да пише о реформама црквеним? (...)
И када наш писац каже, у одељку где пледира за увођење клупа у цркву, да је ''православље у догмама а не у клупама'', тога истог часа он, овом својом књигом, показује колико неистине има у тој поставци: Православље тако схваћено - само у догмама - може се изиграти и изневерити, и наш га писац, тако, сваког часа изиграва. Православље је у духу, и поглавито у духу, у једном особеном духу. Из тога духа православног, једном непрекратљивом нужношћу, и произашла је сва структура црквена, сав поредак и начин живота, сва величанствена архитектоника, типикон, све јектеније, литургије, бденија, стајања, клечања, воштанице, иконостаси, постови, молитве па и ''наше црквено пјеније - сувише заплетено и тешко'', ''погрешан календар'', несрећа у ''недостатку катихизације''. (...)
У замраченим хоризонтима данашњице плодови су тога наивног оптимизма прошла два века. Ми не можемо очекивати спас од спољних, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не Православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање, то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божији и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон. Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.
Наш писац хоће да на ''скромном темељу предака изградимо облакодер''. Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве, а колико прецењивања самог себе! Зар је наша Црква ''скромни темељ''? Зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће у себи има ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - Православље и свет - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навукодоносора - буде срушено.''
Са почетком Другог светског рата, пришао је Равногорском покрету, а код њега се причешћивао и исповедао и сам генерал Дража Михаиловић. Током рата отац Јован боравио је у манастиру Враћевшница, на падинама Рудника. Отац Јован био је један од покретача Верско-идеолошког одсека у ЈВуО. Сматрао је да је неопходно духовно уздизање војника, јер су до њега, као и до Драже, све чешће долазиле вести о неделима које су почињавали неки од припадника равногорског покрета.
Када је Црвена армија продрла у Србију, верско-идеолошки одсек Врховне команде налазио се у манастиру Каленић, у коме је био и отац Јован Рапајић. Он доноси одлуку да се придружи повлачењу националних снага преко Босне. Ту га је сачекала и мученичка смрт.
Заједно са својим пријатељем Михаилом Ћусићем, доктором богословља, ухапшен је од стране ОЗНА-е, по доласку у Босну. Били су у својеврсним ''кућном притвору'' код једног свештеника у Фочи, одакле су на превару одведени у сарајевски затвор. Ту им се накратко губи сваки траг, а касније се сазнало да су стрељани од стране комуниста. Сведоци су касније испричали да су њих двојица сами себи копали гробове. Том приликом, један од стражара рекао је оцу Јовану: ''Ајде, попе, копај! Сад ће ти судити ово'', показавши на своју пушку. Отац Јован је тада извадио крст рекавши: ''Ово ће судити и теби и мени и целој Васељени!''. Пролазници су затим одмах удаљени, а убрзо се чула рафална паљба, после које је српска Црква добила још два мученика.
Свештеномученик Јован Рапајић канонизован је 2005. године, и придружен је саборном празновању мученика дабробосанских и милешевских, који се прославља 11. јула.
''Иза историје стоји инсценатор историје: сатана. Њега све више заборављају, све мање помињу,. Пријатно је и здраво, и само за данас и сутра, не видети, не хтети видети, да је историја бачена на црни план, и да сва упињања да се дигне са тог свог основаног трагичног плана нису помогла, и неће помоћи, док год буде историје. Јер историја је везана нераскидиво за сатану. Она је дух и оваплоћење сатанско. Она је сва противљење Богу и вољи Божијој, апостатска још у својој алфи. И постала је не по вољи Божијој него по вољи сатанској, мрачној, разделитељској, погребној.''
Коментари
Постави коментар