„Рекао је ава Макарије: Пролазећи једанпут пустињом, наиђем на лобању некога мртваца бачену на земљу, па када је померих палмовим штапом, лобања поче да ми говори. Ја јој рекох: — Ко си ти? Одговори ми лобања: — Ја сам првосвештеник идола и идолопоклоника који су били на овоме месту; а ти си Макарије духоносац; када се ти смилујеш онима који се налазе у паклу и када се помолиш за њих, мало се утеше. Старац му вели: — У чему је утеха, а у чему је казна? Рече он: — Колико је удаљено небо од земље, толика је и ватра испод нас, док стојимо усред ватре од ногу до главе; и не може се нико видети лицем у лице, већ је лице свакога заклоњено леђима другога. А када се ти молиш за нас, тада се мало види лице другога. У томе је утеха… Заплакавши, старац рече: — Тешко дану у који се роди човек, ако је у томе утеха од казне. Упита га старац: — Има ли друге веће муке? Рече му лобања: — Ми смо бар мало поштеђени јер нисмо знали за Бога; док они који су сазнали за Бога па су Га се одрекли, они су испод нас. И узевши лобању, старац је закопа.“ Старечник (одломак)
„И заиста, из тог вапаја за лицем другог, рођена је и изаткана сва савремена цивилизација. Може бити да ниједна друга епоха није тако изразито засведочила ту дубинску глад за општењем као што то чини наша епоха. Она најбоље долази до изражаја кроз савремену технику, кроз устројство савременог града и уопште друштва. Колоније хипика, совјетски колхози и израелски кибуци, ницање свуда по свету религиозних група, тзв. подруштвљавање предмета производње, револуционарно уништавање милиона јединки ради заједничког добра, искање хлеба за све, и похоте као хлеба пуноће и ситости – све је то лице и наличје трагичног немира, чији ковитлац је ухватио обескорењеног човека нашег доба.
Сведок тога је номадски туризам наших дана. Чак и научно освајање нових простора у космосу и у језгру атома, шта је друго него искање сусрета са тајном природе, и кроз њу сусрета са оним што нисам ја, што је нешто друго, но друго без кога сам ја незамислив? Јер такво је устројство живота: нико није тако безнадежно поробљен неким другим или нечим другим као онај који погрешно верује да може бити слободан од њега.
Уистину је други и друго наша радост или наше проклетство... Наш једини избор: наш рај или наш пакао. Никакво онда чудо да овај на први поглед апсурдни разговор међу пустињаком и лобањом, открива главни извор трагике људског живота, кроз откривање његове оностране трагике. Шта је пакао? – Немогућност општења са лицем другога.“
+ Митрополит Амфилохије
Изабрани цитати: Смрт Свету
Коментари
Постави коментар