Иде гас

Вест да се то јутро упокојио момак од само 18 година оставила ме је дубоко потрешеног. У разговору са пријатељем који га је познавао сазнајем нешто више:

„Добар лик, зрео, паметан, занимљив, јак ко земља“, наставио је другар, „него у последње време га је баш пуцао неки гас. Пило се, вукло, шта све не, и то јутро се угушио од повраћке...“

Иако га нисам лично познавао, јасно сам могао да „осетим“ причу. Сви се ми знамо, само је питање да ли се формално упознамо. Ово је била прича о младићу, спортисти из једног малог, сиромашног, готово опустелог града. Из те чамотиње, о којој сам често слушао од оних који су је избегли, вадио га је спорт у коме је био успешан. Ипак, атмосфера малог места које не даје много простора младом човеку, сместила га је у друштво које се на своје начине борило са колотечином живота. Као и свуда, покушај тражења некакве забаве или смисла, завршавао се пороцима. Једне такве ноћи, док су били „у гасу“, бежећи од понуђеног бесмисла, ауто у коме су били завршио је у језеру.

Пред оваквим судбинама људи, осећам крик читаве једне генерације. Овај крик може се сажети у тој, популарној крилатици – „иде гас“.

Шта је суштина, где води појачани гас нашу суморну омладину!? Да ли неко тражи суштину између сажаљивих и формалних прича о угашеном младом животу и са друге стране осуђивачког, фарисејског и (на овој територији посебно) комунистичког погледа на дрогирану, распуштену омладину „којој треба завести ред“?

Гасирање омладине управо је бег од света онаквог какав су им оставили они који их осуђују. Покушај тражења смисла у мору лажи, покушај живота у свеопштој апатији. Бачени у свет који је у сваком свом сегменту лажан и празан, опкољени патњом од ране младости, формирани као последице ратних траума својих родитеља, одрастали у време испливавања моралног талога на површину, у времену доминације нихилизма и бесмисла – млади људи желе бар нешто што је СТВАРНО! У мору лажних љубави, послова, односа, идеологија, њима је потребно бар нешто истинито.

Човек је предвиђен да ствара. Предвиђен је да живи, да буде активан, да се остварује и осмишљава свој живот. У атмосфери у каквој живимо, ми, деца посткомунизма који нам показује да је све бесмислено и без реда, гушимо се у таквом свету. Тражећи припадност у оквиру навијачких група, кланова, екипа, субкултура, само смо тражили осећај Заједнице. „Гасирање“ као једини вид активности давао нам је осећај живота! И зато је он данас прихваћен од сваке наредне генерације и провучен кроз сваку субкултуру. Разликује га само сленг.

Колико год се, у испразном свету око нас, гасирање чинило као бег од утапања у чамотињу, нажалост, оно не траје дуго. Или, чак и ако траје дуго - не траје вечно! Живот је Живот само ако је вечан. Ако у себи има смрти, онда није живот, већ вешто замаскирана смрт. Не тако очајна као код оних који беживотно бауљају кроз овоземаљску чамотињу, али у томе је њена још већа трагедија.  

Немојте се заваравати да ће гас проћи безболно. Немојте се заваравати да ћете безболно искочити из кола у покрету. Нема кочења у месту, а проклизавање ће бити јако онолио колико је био јак гас. Не знате моменат у коме је прекид пута и да ли ћете моћи да укочите. Зар заиста мислите да је највиши циљ и остварење као личности да вам име осване као транспарент на трибини или зиду? Зар је то циљ вашег доласка на свет?

Не треба гушити живот. Енергију, страст, снагу, Бог нам је дао да би стварали свет око себе. Спадамо у генерације којима није остављен терен у који би своју стваралачку енергију каналисали. За то морамо сами да се изборимо. Комунистички паразитски систем човека је свео на ниво пацова без осећаја за заједницу, без осећаја за жртву, за виши циљ. Нове генерације назиру да им је тај циљ потребан. Сурогати овог циља јесу поменуте ствари у које улажемо себе, сматрајући се оствареним на трибини, улици, музичкој сцени...

Све ово може накратко да учини живот  занимљивим али нас не чини суштински живим. Једина Заједница која даје Живот је она која поседује Вечност - Црква, Тело Христово. Једино ту нашу енергију не изједају пороци који нас касније враћају у чамотињу и бесмисао од кога бежимо. Дајте гас, али не урушавајући себе, већ радећи на себи, изграђујући себе. Не самољубиво и егоистично, како нам намеће данашње друштво, већ да бисмо што боље могли да послужимо Заједници – породици, граду, држави, Цркви.  

Често, када се присетим свих ових, по мени модерних мученика савременог света, када сагледам колико страдају не назирући смисао своје борбе, желео бих само да клекнем пред Христову икону и исплачем се за сваког од њих, затраживши му да, поред све личне тескобе, живим на овом свету толико дуго и поднесем толико патње која би била довољна да оправда сваког од моје познате или непознате браће.

Плачући за сваког ко ће вечерас појачавати гас у махнитом бегу од бесмисла и лажи, молим се Господу за сваког од њих да успори, погледа око себе и укључи се на Његову стазу. Амин.