Смрт једног боготражитеља

Већ неко време покушавам да себерем размишљања о нашој депресивној генерацији. Бригама, безнађу, духовној малаксалости који се неретко завршавају самоубиством. Сада сам, нажалост, добио и конкретан повод. Самоубиство Честера Бенингтона, вокала Линкин Парка, јесте упозорење пре свега младима да не поклекну и не изаберу „шири пут“.

Данашњи човек не размишља да узрок узнемирености често лежи у њему самом. Па ипак идентификација самог проблема га неће решити. Већ борба да се покренемо, урадимо оно што што је до нас, а да за оно што није положимо своје наде у Господа.

С друге стране, када се сусретнемо са проблемима који су далеко тежи од нашег (довољно је да погледамо неку од емисија Квадратуре круга), човек схвата да је излизана фраза „само да смо здрави“ коју је толико пута чуо вечна истина.

Постоје оправдане бриге, али не и оправданост да себи стварамо стрес до граница пуцања за све што нам се деси – нису изашли резултати испита, касни плата пар дана, нисмо постигли жељени циљ и сл. Човек сталним жаљењем на свој живот, прекомерном бригом или стресом не излази из зачараног круга – стално је мрзовољан, малодушан и стално му је лоше. Неке ствари стресом и нервозом не можемо променити, нити убрзати. Напротив.

„Прави вјерник не смије пасти у очајање и малодушност.“ Меша Селимовић

Верујући човек заборавио је на поуздање у Бога, у његову Промисао која ће наћи решење. Да кажемо слава Богу за сопствена искушења. Знам, рећи ћете тешко је. Поготово ако вас свет толико притиска. Али где нас води константна брига и негативна енергија?

На сопствену бригу, постали смо пријемници и емитери црне хронике, хипнотисани вестима и бомбастичним насловима. Наравно, не говорим да треба да будемо апатични хедонисти – што је друга крајност модерног друштва – већ да водимо рачуна какве вести и у којој мери уносимо у себе, и како оне утичу на нас. Уместо што се свакодневно напајамо са емитера смрти, „свађајући“ се са екраном, напајајмо се са Источника живота, почевши дан молитвом. Молитва није само веза са Творцем, већ и средство којим чистимо своју душу, водећи рачуна о свом духовном здрављу као што водимо рачуна и о телесном.

Честер је био кум Корнеловог сина,
крштеног у Православној цркви.

О несрећно преминулом брату Честеру треба рећи да иако не декларативно, био је дубоко религиозан, тражећи Истину, што сведоче његови текстови. На том путу, најпре услед губитка свога пријатеља и кума Криса Корнела (који се убио 17. маја) и траума злостављања које је носио из детињства, није успео да се одупре. Толико тешко је поднео смрт свог најбољег пријатеља да се обесио на његов рођендан!

Као још једно сведочанство његовог боготражитељства, јесте албум Метеора, по многим критичарима један од највећих алтернативних албума у историји, који је добио име након турнеје Линкин Парка по Грчкој под називом Meteora rock formation. Након што су видели манастире, бенд је био инспирисан начином како су изграђени, скоро пркосећи гравитацији. Честер је говорио о Метеорима: Имају вибрацију не од овога света, заиста сјајну енергију, и желео сам да имам албум који се води том енергијом.

Из речи епископа Јована (Ћулибрка) који за певача групе Joy Division (такође извршио самоубиство) каже: „узевши судбину таквог (западног) свијета на себе, не вјерујем да је Иан Кртис имао другог излаза осим онога што је тамо тај свијет уствари сам себи чинио. Уништава сам себе. Тако је и он сам себе уништио“, видимо да је тежак терет свих оних који у таквом свету лишени праве духовности трагају за Истином. Зато се надамо и молимо да ће Бог имати милости.

Честер је био пророк наше генерације, крик деце апокалипсе која траже своје место у ери бесмисла и свељудске патње.

Смрт оваквих боготражитеља за које се ретко и знало да су закорачили у православље, јесте опомена да будемо истрајни, и да се чувамо, јер нечастиви никада не спава и вреба свој плен. Пут до спасења је мукотрпан и дуг и само га подвижници задобијају.

Терапија, како отац Арсеније (Јовановић) каже, да православље треба да буде врхунска психотерапија, јесте да смирујемо (волимо) сами себе и једни друге, да када препознамо у некоме да је на ивици, или како Честер каже: 

”I need a little room to breathe, 

Cause I'm one step closer to the edge,“

будемо та (о)соба за предах. Да у миру прихватамо недаће овога света и да не посежемо за лажним утешитељима (алкохолизму, наркотицима и сл.), који нас широким путем воде у смрт.

Широк је и простран пут који води у уништење и много је оних који њиме иду. 

А уска су врата и тесан је пут који води у живот и мало је оних који га налазе. 

(Матеј 7, 13-14)

+ Вјечнаја памјат +