Пређи на главни садржај

Црква - институција или Брод Спасења

Сећам се једног прохладног мартовског дана, после доста пешачења пронашао сам манастир до кога сам желео да дођем. Током путовања било је доста напорно, нисам познавао пут, и пар пута ми се јавила жеља за одустајањем, која срећом није преовладала. Стигавши у манастир, уморан али испуњен, стајао сам у замраченој цркви окружен фрескама светитеља. Гледао сам око себе у лица мученика и подвижника, и једина мисао ми је била - како поред овакве војске на Небесима која стоји иза нас можемо некад да се осетимо усамљеним или немоћним?

Сваки повратак у овоземаљску реалност је тежак. Мало је ствари на овом свету које нас могу искрено утешити и испунити. Није тешко данас човеку који тежи за неким вишим вредностима, да и поред јаке вере, падне у очајање. Такви падови неминовни су за свакога ко види ствари онакве какве јесу. Свет лежи на неправди, похлепи, мржњи и лицемерју које прожима сваки део друштва. Свакако да ни Црква није постала имуна на ове појаве. Цркву чине људи који такође чине и део данашњег друштва, васпитани у данашњим условима, у духу модерног времена и потрошачке културе. Ако Цркву гледамо као овоземаљску институцију, пронаћићемо примере где се она не разликује од било које друге државне институције. И у Цркви се зарађује, стварају амбиције и граде каријере, дешавају преваре и неправде. И у Цркви главну реч воде интереси и новац, и ту има неискрених и лицемерних. Не приметити овакве појаве значи или их (зло)намерно прикривати или бити потпуно заслепљен.

Иако би Црква требала да буде управо склониште од свих негативних појава које свет носи са собом, место где ћемо се учити Христовој Љубави, најсавршенијој од свих наука овог света, она то свакако данас не представља. Црква не сме да буде још једна од многих институција где ће амбициозни људи градити каријеру и зарађивати, већ Брод Спасења, како је назвао монах Арсеније у једном предавању. Брод који треба да плови немирним водама овог света, али да никад не дозволи да га те воде прогутају. Црква јесте тај Брод, али је тренутно у јако лошем стању. Векови пловидбе и насртаја разних таласа оштетили су палубу, ветрови сломили једра, пукотине кроз које пролази вода су свуда около а многи путници са Брода завршили су у води. Брод је у лошем стању и једва се одржава на површини воде. Чини се да је од њега остала само основа, она која не сме да потоне па макар све остало на њему било срушено. Та основа је благо које Брод носи са собом, то је оно непропадљиво, што ни један насртај таласа или ветрова никад неће моћи да однесе. То је оно што одржава тај Брод на путу и штити оне који су му остали верни и поред свих тешкоћа.

Црква није од овог света. То је оно што је разликује од сваке друге организације, институције или групе људи. Иако је чине људи, са  свим својим врлинама или манама, успонима и падовима, Црква се не налази овде, она пребива у Вечности. Она не зависи од пролазних људи или времена. Макар данас представници Цркве били најлошији и најлицемернији људи, то на њу не може да утиче. Они су припадници Цркве само у очима овог света, али нису припадници Цркве у њеном вечном, истинском облику. Црква је много више од храмова, чинова и црквене хијерархије, црквених продавница, обичаја и традиција. Црква нису људи који је представљају, већ сви они који су вековима у назад део ње. Црква је све оно што је остављено у предању, још од Христових речи и апостолских дела, Црква су све оне поуке светих отаца остављане по разним списима и црквеним књигама, сви савети и приче монаха и подвижника. Црква су сви они који су давали животе за Христа, трпели прогоне и мучења, глад и хладноћу. Црква су све житије и исповести светитеља, све приче о покајањима које дирну срце сваког ко их прочита. Бити у Цркви значи бити заједно, раме уз раме са сваким светитељем, са оним нама непознатим страдалницима који су вековима убијани у Христово име, бити са сваким Хришћанином овог света који се у том моменту искрено моли, и на крају, бити са Христом. Припадати Цркви значи бити са њима, а не са формалним Хришћанима, макар они тада стајали поред вас на молитви, макар носили и мантију.

Због тога смо дужни да останемо на Броду чак и док тоне. Дужни смо јер тако за оне који долазе после нас чувамо то благо. А то благо није материјално и не смемо да га изгубимо. То благо је заправо Црква, то су векови страдања, мучења, подвига, то су књиге исписане у сузама, мукама и патњама, поуке и сведочанства који нас воде ка Христу кроз замке овог света. То је оно што нас одржава на Броду, одакле црпимо снагу, то је основа наше вере. Зато, вођени том Небеском војском, остајемо на Броду до краја борбе, како би једног дана могли да им се придружимо у Вечности. Тамо, где нестају сви овоземаљски окови и правила, видећемо Цркву у свом њеном Небеском сјају. 

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.