Пређи на главни садржај

Снага је у заједници (Земља Живих)

Заједница Земља Живих прославила је 24. априла своју славу, Источни Петак. Овом приликом Заједницу су посетили свештеници, пресечен је колач и одржано је пар беседа које свима нама могу бити на духовну корист.

Након прочитане молитве, братији и часним оцима се најпре обратио отац Никола Вукобрат:
„Ево видите, управо у овоме је снага православља – у заједници! У заједници Истине, заједници Љубави. Ово што нам се дешава ових дана је управо показатељ колико је слаба наша заједница и колико је слаба наша заједничка љубав. Да је јача наша заједничка љубав, све би се јаче одразило и све би се јаче показало, у овом процесу у коме живимо, посебно у овим данима. И уопште, циљ овога света и јесте да нас разједини, да направи од нас хрпу индивидуа, без икакве заједнице, окренутих сами себи, како би могли лакше да манипулишу. Ви знате и сами какви сте били док нисте ушли у Заједницу (Земљу живих), индивидуалци, где се свако сналазио сам за себе. А суштина Цркве је да будемо заједница у којој ћемо се такмичити да свако да што више за другога. А где су двоје или троје, и Господ је са нама, и тада нам нико више не може ништа, како би успели да прођемо ове животне тестове, да се окренемо ка ближњему својему и покажемо силу заједнице. Не бојте се, трудите се и радите на себи колико год можете, немојте уопште да сумњате да можете да се промените, да будете бољи и кад будете изашли одавде да и ваша прошлост остане за вама и да постанете нови људи. Међу нама има доста људи које смо кроз Заједницу и пропратили и дружимосе и данас са њима, који су променили своје животе, и после десет и више година дрогирања и лошег живота, постали су нови људи, прави хришћани који су пример у овоме свету. Ми смо овде прва линија фронта, онај ко изађе из Пакла на Светлост дана и у Светлост Васкрсења, тај је победник! Ми смо били у Паклу и знамо шта то значи, а кад изађемо у Светлост Васкрсења бићемо они који ће бити светлост овоме свету.“
Испред Заједнице, присутнима се обратио и васпитач Андрија: 
„Драга браћо и сестре, ја имам част да вас испред Земље Живих поздравим, и да се захвалим оцима на њиховој молитвеној подршци и духовном руковођењу, које је од суштинског значаја за све нас који овде боравимо и боримо се са овом специфичном, тешком и комплексном врстом проблема. У овим околностима какве су напољу тренутно, овде смо се ипак скупили да ову славу прославимо како доликује. Желим да се захвалим и пријатељима који нас несебично помажу, и у материјалном и у сваком другом смислу, јер опстанак оваквих терапијских заједница у овом времену јесте један подухват који захтева много труда. Током претходне године 198 људи је боравило у наше четири терапијске заједнице. Верујемо да ће сви они бити добро, али као што смо се више пута уверили, то што је неко провео одређено време у Заједници сигурно ће му бити на корист, али то што је завршио сав програм и даље не значи ништа, јер суштина је да у складу са својим трудом и љубављу, а благословом Божијим себе променио, као и да сам доживљај живота, света и себе лично упоређује са Христом и на тај начин, побеђујући зависност, омогућава себи да буде функционалан у животу и да се осећа задовољно и добро. Хвала вам на љубави и на томе да се сви заједнички трудимо на ономе што је суштина а то је заједница са људима, која у принципу почива на жртви и на разумевању. Тако да и ви који сте у програму, ако се кроз њега не научите да нађете љубави за свакога брата са којим живите, верујте да нисте урадили добар посао. Морамо имати отворено срце и разумевања за туђу слабост, а тиме ћемо омогућити себи да се са својим слабостима боримо на прави начин.” 

На крају, говорио је отац Југослав Ћурчић из Алексинца, који је водио Заједницу у Витковцу од 2010-2014. године:
„Драга браћо, увек када дођем у Заједницу ја се заиста напуним Божије благодати и љубави коју ми је Заједница пружила. Радећи у Заједници, радио сам и на себи можда и највише у своме животу. Хвала вам што сте решили да промените себе, хвала вам што сте упознали Христа, хвала вам што сведочите ту Љубав Божију и показујете нам да Господ не заборавља на нас. Поносан сам на своју Цркву, на свештенике, на све оне који раде са људима са којима нико неће, који пружају руку онима који су напуштени, и управо је то, по мени, и смисао Цркве, јер здравима нису потребни лекари, већ болеснима. Управо то у Заједници и радимо, дајемо нову шансу, нову прилику, дајемо људима могућност да доживе свој нови живот, да васкрсну, да устану из гроба, и да на тај начин испуњавамо оне заповести које нам је Христос дао. Две највеће заповести су да љубимо Господа Бога свога и ближњега свога као самога себе. Са те две заповести, поставио је у исту раван Бога и човека.Одатле нам је и обавеза да се што више боримо за сваку људску душу која нам је од Господа дата и поверена, и тиме испуњавамо своју свештеничку службу.“

О Заједници, и начинима како можете да помогнете: https://www.zemljazivih.info/zajednicazemljazivih.html

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.