Пређи на главни садржај

Пророштво оца Серафима Роуза

Осликавши тамну слику у којој је човечанство данас, отац Серафим је мудро предсказао шта се може очекивати од осамдесетих (и година које долазе прим. Смрт Свету), како ће то утицати на нас са духовне стране, и шта можемо учинити. Нагласио је три покрета: ширење комунизма у слободном свету, јачање источњачких религиозних идеја и духовне обмане, и буђење вере у Русији.

Ширење комунизма, рекао је, требало би да разумемо са духовног гледишта. Тада се упитао: „Како да се припремимо да издржимо тешкоће које нам предстоје? Прво, морамо разумети да је слобода коју имамо у Америци драгоцени дар који је половина света изгубила. Тешко да ико тај дар поседује у овој мери. Ми смо одговорни пред Богом да плодоносно искористимо ову слободу. Друго, морамо да препознамо стварност комунизма (може се рећи: атеизма), куге нашег времена, и да се суочимо са веома извесном могућношћу да бисмо и ми могли да живимо у сличном стању. Духовна припрема за њега ће, у исто време, пробудити нашу сопствену духовну свест и духовни живот. Треће, морамо бити обавештени. Морамо знати за изворе православне вере. Морамо стално читати духовне књиге: Свето Писмо, житија светих, свете оце – не ради апстрактног знања, већ да бисмо добили помоћ у свакодневном хришћанском животу. Када безбожна влада дође на власт, можда ћемо бити лишени књига и задуго изгубити везу са православним свештенством и бити приморани да живимо од онога што смо стекли у слободи. Важно је шта смо прочитали и чули, али много више, оно што смо упили и по чему смо живели хришћански.

Биће потребно да кажемо и реч другима. Не мора то бити нешто запамћено већ жива реч која је део нас. Стварност комунизма нас мора још више учинити свеснима зашто верујемо овако. Зашто верујемо у Бога? Зашто исповедамо да је Исус Христос Бог и Спаситељ? Зашто припадамо Цркви и примамо Свете Тајне? Ова питања су стварна чињеница у комунизму. Ако наша вера и преданост православљу нису дубоке, оне ће отпасти у доба прогона.“

Буђење вере у Русији, отац Серафим је видео као веома охрабрујуће: „Повратак вери у Русији је можда оно што је у највећој мери живо у православном свету данас, и може да нас надахне да своју веру још и више чувамо као благо, и да умножимо таланат који нам је Бог даровао, говорећи о истини православља у слободном свету.“

Отац Серафим је непрекидно упозоравао да се православље у слободном свету суочавало са опасним искушењем да постане, оно што је отац Димитрије Дудко звао „удобна духовност“.
„Требало би да се сетимо имена овог искушења док посматрамо наше нејако православље у слободном свету. Задовољни смо да имамо лепе цркве и појање. Да ли се можда хвалимо што пратимо постове и црквени календар, што имамо лепе иконе, што помажемо сиротињи и можда чак дајемо десетак од плате Цркви? Да ли уживамо у узвишеном светоотачком учењу и богословским предавањима а да немамо простодушност Христову у својим срцима? Тада је наша духовност „удобна“, и нећемо рађати духовне плодове које могу да дају они који живе без тих удобности, који дубоко страдају и боре се Христа ради.

Вероватно је наш најважнији задатак хришћнаско провећење нас самих и друхих. Морамо ући дубље у веру, не изучавањем канона Васељенских Сабора или типика (иако и они имају своје место, јер знамо како Бог дела у нашим животима); већ читањем житија угодника божијих Старога и Новога Завета, житија светих, списа светих отаца о делатном духовном животу, о страдањима хришћана данашњице и недавних времена. У овом целокупном учењу, наш поглед мора бити уперен према вишњем небу, јер је то наш циљ, а не ка тешкоћама и пропасти земаљској које су доле. Наше хришћанско просвећење би требало да процвета у свесној православној философији жвиота. Она представља оно што знамо, у шта верујемо и што даје печат нашем животу. Наше православно хришћанско предање
садржи одговоре на сва трагања и оправдана питања људског ума!“

У сусрет 1980. годинама
Из књиге Писма оца Серафима

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.