Пређи на главни садржај

Насиље

Насиље... Своје унутрашње насиље манифестујемо споља. Тако малтретирамо слабије вршњаке током школовања. Тучемо, вређамо, саботирамо. Касније малтретирамо жене на улици. Добацујемо, оговарамо, узнемиравамо. Онда прелазимо на животиње. Луталице. Псе, мачке, голубове, мишеве. Све оне који не могу да нам врате. Методе су сличне. Жртве су увек исте. Само да су беспомоћне и слабије од нас. Касније то преносимо на сопствене породице. Жене и децу, ако их уопште имамо. Хранимо своју мржњу. И са њом умиремо. Одумиремо. Носимо је са собом и после своје смрти. Зашто? Неко би рекао недостатак љубави, васпитања, пажње. Ипак многи нису ништа од наведеног имали, па су израсли, дорасли у Људе. Са великим словом љ. Искључиво својим избором. Слободом коју нам је Бог дао.

Запрепашћујућа је масовност насиља у овако малој средини. Интернет ера донела нам је неслућени број иживљавања, и чак дичења злом. Левеловање је неизоставно. Једна жртва један лајк. Забављање сличних нама. Некада ми дође да плачем. Дуго дуго. Али да не престајем.
Према наслову чувеног романа „Време смрти“ рекао бих да је ово време насиља. Насиље не само као човекомрзац већ и као човекоубица (као и остале страсти/грехови). Које нас води мање у физичку али више у духовну смрт, која је много гора.

Овде бих се зауставио... Па се вратио на животиње. Нећете ми замерити. Сувише необрађена тема. Бар не из црквеног, хришћанског угла. Пси који се злоупотребљавају за борбе. Ловачка друштва. Рибокрадице. Нехумани азили и шинтераји. Луталице на којима лечимо све своје фрустрације. Пре неких фотографија и видео снимака нисам био свестан да је човек, једино! биће створено по Лику Божијем способно да тако нешто чини.

Често се упитам да ли више волим људе или животиње? Јесте, одрастао сам са њима. Крив сам. Субјективан. Биле су ту кад су падале бомбе. Па су биле ту кад су требале да ме саплету да не излетим на улицу. Па су биле ту да ме сакрију од родитеља да не добијем васпитну порцију по туру. Па су биле ту кад сам доживео највећа разочарења у животу да полижу сузе. Много пута биле су ту.  Не знам шта је то са нама људима, када бих морао да се правдам и објашњавам зашто их и колико волим. Ваљда то „време насиља“ захтева од мене.

Волели их мање или више, оне никога не угрожавају. Не лове из забаве. Узимају само колико им треба. Не силују. Не краду. Нападају само онда када се бране. Па ипак, многе врсте довели смо на ивицу истребљења. Јер ако не волимо себе, ни ближњег свога, зашто бисмо волели њих?

Када сам гледао холивудски блокбастер о Нојевој барци, којем би што шта  с' православног гледишта могло да се замери, ипак једна ствар ми се дубоко урезала. Деца питају Ноја зашто Бог сем њихове породице спашава толике животиње, а не људе? Следи одговор јер су оне наставиле да живе онако како су живеле у Рају.  И с тим би се и данас могао сложити. Заповести су донешене због нас, звери, а не животиња. Списак забрана којима смо склони. А поред онога што нам је забрањено јер нас удаљава од Бога и јер нас води у смрт, дате су нам и заповести које нас Богу приближавају. Тако се у Постању каже: „Потом рече Бог:  Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.“ (Пост. 1, 26) А шта значи бити господар у природи? Да ли то једноставно значи бити први, попут фараона, коме ће остала жива бића служити, и тиме испуњавати своју једину сврху? Бити господар, значи бити попут Оца нашег Небеског. То значи бринути, чувати и волети оне којима смо надређени. Речено Христовим речима: 
Који хоће да буде први нека буде од свих најзадњи и свима слуга.“ (Мк 9,35)

Када будемо научили да поштујемо сваки лист, цвет, свако дрво, пчелу, мрава, миша, пса па све до дивних и чудесних дивљих, морских и небеских животиња, све што је Господ својом премудрошћу створио, научићемо се и да поштујемо једни друге, који смо по Његовом лику.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.