Пређи на главни садржај

„Нећу те се одрећи“

Последња недеља Васкршњег поста, у којој се сећамо Христових страдања, током овогодишњег поста обележена је једном необичном и пре свега, тескобном атмосфером. Није то само она атмосфера туге у коју свако од нас упада сећајући се Христових страдања. Ова је, осим догађајима из Јерусалима од пре више од два века, обележена и трагедијом садашњег тренутка и стања у коме се свет налази. Немогуће је, и неприродно, са стране посматрати оно што се догађа. Немогуће је једном хришћанину да остане равнодушан на пуне болнице, полицијске часове, тешка стања и (и)рационалне страхове који разарају људе око нас. Немогуће је такође да остане нем на својеврсну забрану Васкршње Литургије, на чињеницу да ће у празним храмовима свештенику, уместо громогласног и радосног „Ваистину воскресе“, најрадоснију вест потврђивати два-три појца из певнице или пар људи који су успели да дођу на богослужење.
Период који је наступио заиста обележавају болест, хаос и - смрт! Док све ово траје, није на нама да судимо и пресуђујемо да ли је корона стварна, да ли људи умиру од ње или свеопштег хаоса насталог због епидемије, да ли је ово крај света и долазак Антихриста на земљу... Ни паника, ни теорије завере не смеју да буду мотиви данашњих хришћана, јер у њима је исти конрен - страх! Ипак, оно што не смемо да превидимо у овом тешком тренутку је опасност од осуђивања и гордости која може да се јави код верника данас. Одговоре на све, и најбољи путоказ, даје нам, као и увек, само Јеванђеље, и то баш оно које је читано на јучерашњи празник Великог Четвртка.

„Тада рече им Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у писму стоји: 
Ударићу пастира и овце од стада разбежаће се. А по васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју.
А Петар рече Му: Ако се и сви саблазне о Тебе ја се нећу никад саблазнити.
Рече му Исус: Заиста ти кажем: ноћас док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи.
Рече Њему Петар: Да бих знао и умрети с Тобом нећу Те се одрећи.“ (Матеј, 26)

Мати Ефимија (Тополски): Цар Славе, Господ у гробу
У овом периоду, као и увек када су животи у опасности, људи се са невероватном лакоћом одричу Христа. Одричемо га се на сваком кораку! Старх од болести, глади и смрти извукао је у овом времену из људи све најгоре. Себичлук и немарност за ближње достижу врхунац. Паничне куповине, претрпавање намирницама без икаквог обзира према осталима, хистерија и параноја... Изолације, социјална дистанцирања. Људи се крију једни од других, родитељи се изолују од своје деце! И све то из страха! Параноична брига за свој живот и немарност за живот других одлика су новонастале ситуације. А ко окрене леђа ближњем - окренуо их је и Христу! Заиста боли када видимо на шта људско биће може да спадне! Али, није то карактеристика овог времена. И пре два века, исто крдо људи које сада безочно гази по другима како би себи обезбедило залихе намирница, тада је газило по Христу! А мотив је био исти - страх! Ништа мање данас не разапињу Христа себичношћу и хистеријом, него тада пљувањем и гурањем у прашину јерусалимских улица. Људи су и тада и данас били исти. Преплашени, слаби, склони паду и издаји.

А Црква Христова, коју нам је основао Христос и коју смо наследили од Апосотла? Забрана одласка на Васкршњу Литургију (исход који се, по свему, могао и раније наслутити) изазвао је недопустиве поделе и унутар саме Цркве. Једна страна напада црквену хијерархију, други су разочарани млаким ставом Цркве, трећи прозивају оне који у храм долазе са маскама, теолози воде расправе о причешћивању истом кашичицом...
Једни се позивају на ревност, други на разум, трећи на љубав...

Празни храмови за Васкршњу Литургију боле свакога ко је икада осетио Радост литургије на овај Празник. То је бол који не може да прикрије ни један „лајвстрим“, ни једна теорија о томе како на тај начин чувамо ближње и бринемо за безбедност. Никада и нигде нећемо бити безбеднији него уз Христа. Нажалост, многи ће морати да прихвате ову насилну епитимију, те за Васкрс неће моћи да приме Крв и Тело Победника над смрћу и паклом.

Оно што, и поред револта и оправданог гнева због ситуације и разних парадоксалних одлука и забрана, не смемо да дозволимо, јесте да осуђујемо оне који се плаше. Време ће показати да ли су се одрекли Христа они који су се плашили да приђу Путиру или уђу у храм. Али, то ће се показати њима самима, током личног преиспитивања након што све ово прође, када сами размисле да ли им је била важнија „безбедност“ у самоизолацији или безбедност уз Христа. Али сетимо се - и Апостоли су били уз Христа на Тајној вечери, па су се успавали у Гетсиманији и разбежали након хапшења! Исти онај који је, пун поверења у себе, рекао „Нећу та се одрећи!“, окретао је главу од Христа после само пар сати. Људске слабости не смемо да оправдавамо, али морамо да разумемо! Ако је Христос волео људе док их је гледао како Га се - не из мржње, већ из слабости и страха - одричу, ко смо ми да их осуђујемо! Оно што морамо је да се, баш ових дана и у оваквим ситуацијама, још више молимо за њих! Сви ти јадни и преплашени људи, и даље су наша браћа. Ако се ми сада осећамо јачима од њих, онда морамо да носимо и њихове слабости. Иако знамо да су њихови страхови ирационални, морамо да схватимо да они ипак постоје. И страх од висине је ирационалан, па не гурнемо таквог човека са висине, већ му мирно помогнемо да сиђе.

Зато наредних дана, свако ко осећа да је уз Христа, има дужност да се моли за све оне који су забарикадирани у својим кућама, преплашени и немоћни, за оне који се крију од својих родитеља или деце, за оне који се гурају у супермаркетима, за оне који пријављују комшију који излази током полицијског часа, за оне којима страх не дозвољава да дођу у храм и причесте се, за оне који су у болницама, и за оне који не смеју тамо да оду или за њихове болести сад није право време, за оне који Васкрс дочекују удаљени од својих градова и села у која нису могли да се врате, за оне који су заборављени од својих ближњих, за оне којима је месец дана заврањено да изађу из својих станова... У супротном, и сами ћемо се одрећи Христа, јер ни он са крста није гордо врађао оне који су га се одрекли, већ је рекао „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!

Коментари

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..."
Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине. 
Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народтребало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.

Хришћанске панк химне за Сирију

НЕРАСКИДИВИ КРУГ
Духовни пут Џастина Марлера креће 1991. када се удаљио од обећавајуће музичке каријере са дум метал бендом Sleep, и након неколико месеци боготрагања, ушао у православни манастир надомак родног Чика у Калифорнији.

Док је Sleep започео своје музичко путовање са изненађујућим успехом - бенд је прошле године скоро распродао ACL Live - Марлер је провео седам година аскетског живота и тешког рада у служби Господа Христа.
Сада, у 43. години, са благословом своје цркве Светог Илије у центру Остина, Марлер је снимио албум са панк рок обрадама госпел песама под називом "Химне за Апокалипсу" (линк ка албуму). Сав приход од самофинансирајућег ЦД-а доступног на iTunes, Waterloo Records и преко Марлеровог сајта, иде пројекту Hauran Connection, који помаже својој сестринској епархији Босра-Хауран у Јужној Сирији, коју је грађански рат разорио протекле четири године.