„Нећу те се одрећи“

Последња недеља Васкршњег поста, у којој се сећамо Христових страдања, током овогодишњег поста обележена је једном необичном и пре свега, тескобном атмосфером. Није то само она атмосфера туге у коју свако од нас упада сећајући се Христових страдања. Ова је, осим догађајима из Јерусалима од пре више од два века, обележена и трагедијом садашњег тренутка и стања у коме се свет налази. Немогуће је, и неприродно, са стране посматрати оно што се догађа. Немогуће је једном хришћанину да остане равнодушан на пуне болнице, полицијске часове, тешка стања и (и)рационалне страхове који разарају људе око нас. Немогуће је такође да остане нем на својеврсну забрану Васкршње Литургије, на чињеницу да ће у празним храмовима свештенику, уместо громогласног и радосног „Ваистину воскресе“, најрадоснију вест потврђивати два-три појца из певнице или пар људи који су успели да дођу на богослужење.
Период који је наступио заиста обележавају болест, хаос и - смрт! Док све ово траје, није на нама да судимо и пресуђујемо да ли је корона стварна, да ли људи умиру од ње или свеопштег хаоса насталог због епидемије, да ли је ово крај света и долазак Антихриста на земљу... Ни паника, ни теорије завере не смеју да буду мотиви данашњих хришћана, јер у њима је исти конрен - страх! Ипак, оно што не смемо да превидимо у овом тешком тренутку је опасност од осуђивања и гордости која може да се јави код верника данас. Одговоре на све, и најбољи путоказ, даје нам, као и увек, само Јеванђеље, и то баш оно које је читано на јучерашњи празник Великог Четвртка.

„Тада рече им Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у писму стоји: 

Ударићу пастира и овце од стада разбежаће се. А по васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју.

А Петар рече Му: Ако се и сви саблазне о Тебе ја се нећу никад саблазнити.

Рече му Исус: Заиста ти кажем: ноћас док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи.

Рече Њему Петар: Да бих знао и умрети с Тобом нећу Те се одрећи.“ (Матеј, 26)

Мати Ефимија (Тополски): Цар Славе, Господ у гробу

У овом периоду, као и увек када су животи у опасности, људи се са невероватном лакоћом одричу Христа. Одричемо га се на сваком кораку! Старх од болести, глади и смрти извукао је у овом времену из људи све најгоре. Себичлук и немарност за ближње достижу врхунац. Паничне куповине, претрпавање намирницама без икаквог обзира према осталима, хистерија и параноја... Изолације, социјална дистанцирања. Људи се крију једни од других, родитељи се изолују од своје деце! И све то из страха! Параноична брига за свој живот и немарност за живот других одлика су новонастале ситуације. А ко окрене леђа ближњем - окренуо их је и Христу! Заиста боли када видимо на шта људско биће може да спадне! Али, није то карактеристика овог времена. И пре два века, исто крдо људи које сада безочно гази по другима како би себи обезбедило залихе намирница, тада је газило по Христу! А мотив је био исти - страх! Ништа мање данас не разапињу Христа себичношћу и хистеријом, него тада пљувањем и гурањем у прашину јерусалимских улица. Људи су и тада и данас били исти. Преплашени, слаби, склони паду и издаји.

А Црква Христова, коју нам је основао Христос и коју смо наследили од Апосотла? Забрана одласка на Васкршњу Литургију (исход који се, по свему, могао и раније наслутити) изазвао је недопустиве поделе и унутар саме Цркве. Једна страна напада црквену хијерархију, други су разочарани млаким ставом Цркве, трећи прозивају оне који у храм долазе са маскама, теолози воде расправе о причешћивању истом кашичицом...
Једни се позивају на ревност, други на разум, трећи на љубав...

Празни храмови за Васкршњу Литургију боле свакога ко је икада осетио Радост литургије на овај Празник. То је бол који не може да прикрије ни један „лајвстрим“, ни једна теорија о томе како на тај начин чувамо ближње и бринемо за безбедност. Никада и нигде нећемо бити безбеднији него уз Христа. Нажалост, многи ће морати да прихвате ову насилну епитимију, те за Васкрс неће моћи да приме Крв и Тело Победника над смрћу и паклом.

Оно што, и поред револта и оправданог гнева због ситуације и разних парадоксалних одлука и забрана, не смемо да дозволимо, јесте да осуђујемо оне који се плаше. Време ће показати да ли су се одрекли Христа они који су се плашили да приђу Путиру или уђу у храм. Али, то ће се показати њима самима, током личног преиспитивања након што све ово прође, када сами размисле да ли им је била важнија „безбедност“ у самоизолацији или безбедност уз Христа. Али сетимо се - и Апостоли су били уз Христа на Тајној вечери, па су се успавали у Гетсиманији и разбежали након хапшења! Исти онај који је, пун поверења у себе, рекао „Нећу та се одрећи!“, окретао је главу од Христа после само пар сати. Људске слабости не смемо да оправдавамо, али морамо да разумемо! Ако је Христос волео људе док их је гледао како Га се - не из мржње, већ из слабости и страха - одричу, ко смо ми да их осуђујемо! Оно што морамо је да се, баш ових дана и у оваквим ситуацијама, још више молимо за њих! Сви ти јадни и преплашени људи, и даље су наша браћа. Ако се ми сада осећамо јачима од њих, онда морамо да носимо и њихове слабости. Иако знамо да су њихови страхови ирационални, морамо да схватимо да они ипак постоје. И страх од висине је ирационалан, па не гурнемо таквог човека са висине, већ му мирно помогнемо да сиђе.

Зато наредних дана, свако ко осећа да је уз Христа, има дужност да се моли за све оне који су забарикадирани у својим кућама, преплашени и немоћни, за оне који се крију од својих родитеља или деце, за оне који се гурају у супермаркетима, за оне који пријављују комшију који излази током полицијског часа, за оне којима страх не дозвољава да дођу у храм и причесте се, за оне који су у болницама, и за оне који не смеју тамо да оду или за њихове болести сад није право време, за оне који Васкрс дочекују удаљени од својих градова и села у која нису могли да се врате, за оне који су заборављени од својих ближњих, за оне којима је месец дана заврањено да изађу из својих станова... У супротном, и сами ћемо се одрећи Христа, јер ни он са крста није гордо врађао оне који су га се одрекли, већ је рекао „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“