Православна црква је изнад нације

Многи боготражитељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њеном локалном и националном предзнаку. Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква, шта тамо да тражи када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и слично. Исти проблем имају и млади у Србији, који се траже и желе да крену у цркву, поготово на територији Војводине где живи много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоличка а поготово Протестантска (са својих десетину фракција) намећу као право решење. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Решење недоумице лежи у исправном схватању црквеног устројства и познавању црквене историје и њених прилика. Наиме, ради се само о административној подели и појединим особеностима Православних цркава у којима се помесне патријаршије међусобно разликују али чине једну и недељиву Цркву (нпр. једино Српска црква тј. Пећка патријаршија слави славу). Управо да захваљујући снажном притиску Рима нису потиснути сви остали, попут некадашњих шпанско-готских, галиканских, картагинских и других литургијских типова који су били везани за своје центре, и данас бисмо имали више цркава западног обреда које би опет по православном моделу чиниле једну Католичку тј. католичанску (светску/васељенску) цркву. Овако, она је свугде Римска и једна, са једном администрацијом и једним центром. Са друге стране Православна црква управо захваљујући различитим патријаршијама негује јединство у различитости. Као што сам већ поменуо само су неки локални обичаји различити, али учења и суштина увек остаје иста. Црква на тај начин не одбацује већ грли различитости народа који у Цркви постају и чине један народ - народ Божији. Тако Српску цркву карактерише прослава патрона породице, Руску да приликом крштења човек добија име свеца који се празнује тога дана и то постаје његов имендан који се у Руској цркви свечано обележава, док афричке парохије врло често у цркву уносе локалне обичаје преобраћених племена, почев од песме, фолклора, одежди итд. Све остало, једино је административна подела.

Ако се вратимо на сам почетак и Француза у „туђој“ цркви, ваља напоменути да се Француска православна црква 1959. године сјединила са Руском заграничном црквом. Тиме њен француски карактер није престао да постоји унутар Цркве. Локалне цркве (парохије) и даље добрим делом чине Французи, богослужења се и даље махом врше на француском језику. Православне цркве на западу најбоље показују да ни за кога не постоји препрека што је локална црква руска, грчка, српска, антиохијска... У њој се окупљају и Руси, Грузијци, Срби, Арапи, Американци и сви други који чак и немају православно порекло. И увек се у таквим срединама служи на језику земље у којој се црква налази, свима разумљивом. У изузетним случајевима, када се ради о великој емиграцији одређеног народа, нпр. Србима или Русима, Црква инсистира на националним елементима (језику, писму...) као темељу опстанка свог народа у туђини. Па ипак, када су поглавицу Мохавског племена у Православној цркви упитали да ли је он Грк, одговорио је потврдно: Осећам се и као Рус, Грк, Србин и као Румун јер ја сам православан.

Kако у Србији сви говоримо српским језиком, иако нам то можда и није матерњи језик, не постоји препрека која би требала да нас спречи да одемо у Цркву. Православна Црква је како се исповеда у Символу  вере: Једна Света Саборна и Апостолска. Христова Црква! Његово Тело! У свакој земљи, континенту и временској зони.

Фото: Ђ. Бојовић