Пређи на главни садржај

Православна црква је изнад нације

Многи боготражитељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њеном локалном и националном предзнаку. Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква, шта тамо да тражи када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и слично. Исти проблем имају и млади у Србији, који се траже и желе да крену у цркву, поготово на територији Војводине где живи много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоличка а поготово Протестантска (са својих десетину фракција) намећу као право решење. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Решење недоумице лежи у исправном схватању црквеног устројства и познавању црквене историје и њених прилика. Наиме, ради се само о административној подели и појединим особеностима Православних цркава у којима се помесне патријаршије међусобно разликују али чине једну и недељиву Цркву (нпр. једино Српска црква тј. Пећка патријаршија слави славу). Управо да захваљујући снажном притиску Рима нису потиснути сви остали, попут некадашњих шпанско-готских, галиканских, картагинских и других литургијских типова који су били везани за своје центре, и данас бисмо имали више цркава западног обреда које би опет по православном моделу чиниле једну Католичку тј. католичанску (светску/васељенску) цркву. Овако, она је свугде Римска и једна, са једном администрацијом и једним центром. Са друге стране Православна црква управо захваљујући различитим патријаршијама негује јединство у различитости. Као што сам већ поменуо само су неки локални обичаји различити, али учења и суштина увек остаје иста. Црква на тај начин не одбацује већ грли различитости народа који у Цркви постају и чине један народ - народ Божији. Тако Српску цркву карактерише прослава патрона породице, Руску да приликом крштења човек добија име свеца који се празнује тога дана и то постаје његов имендан који се у Руској цркви свечано обележава, док афричке парохије врло често у цркву уносе локалне обичаје преобраћених племена, почев од песме, фолклора, одежди итд. Све остало, једино је административна подела.

Ако се вратимо на сам почетак и Француза у туђој цркви, ваља напоменути да се Француска православна црква 1959. године сјединила са Руском заграничном црквом. Тиме њен француски карактер није престао да постоји унутар Цркве. Локалне цркве (парохије) и даље добрим делом чине Французи, богослужења се и даље махом врше на француском језику. Православне цркве на западу најбоље показују да ни за кога не постоји препрека што је локална црква руска, грчка, српска, антиохијска... У њој се окупљају и Руси, Грузијци, Срби, Арапи, Американци и сви други који чак и немају православно порекло. И увек се у таквим срединама служи на језику земље у којој се црква налази, свима разумљивомУ изузетним случајевима, када се ради о великој емиграцији одређеног народа, нпр. Србима или Русима, Црква инсистира на националним елементима (језику, писму...) као темељу опстанка свог народа у туђини. Па ипак, када су поглавицу Мохавског племена у Православној цркви упитали да ли је он Грк, одговорио је потврдно: Осећам се и као Рус, Грк, Србин и као Румун јер ја сам православан.

Kако у Србији сви говоримо српским језиком, иако нам то можда и није матерњи језик, не постоји препрека која би требала да нас спречи да одемо у Цркву. Православна Црква је како се исповеда у Символу  вере: Једна Света Саборна и Апостолска. Христова Црква! Његово Тело! У свакој земљи, континенту и временској зони.
Фото: Ђ. Бојовић

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.